Дело

Д Е Л 0 ЗК4 утисцп онога дана слише се у њима у тако велнке и епокојне црте као онај прамен румени што је још над њима снјао. Најзад Полањецки рече: Ннаш чега се сећам још пз детињства? Код нас у кући свн смо у глас читали вечерњу молптву. Он питајућим погледом праћаше Марину. Сташо мој, дившг мој, ја ти само нисам смела то напомињати — одговорп она узбуђена. Он јој само одговори: — „Служба божја“ — сећаш се? Али је она то некада рекла веома усрдно, као ствар крја се потпуно разумела сама по себи, те се сад баш ничега није сећала. XVI Полањецки је непрестано био у немилостп код г-ђе Основске. Кад бп се нашли код Швирскога у време између његовпх радова само би толико с њим говорила колико су јој налагали добро васпитање п учтивост. Полањецки је то добро уочпо, те се питао: „Шта бп хтела она од мене?“ Али није га то много пекло, а не би му нп на ум падало да .је у г-ђе Основске у место двадест и осам година било педесет н осам, да ,јој очн нису бпле тако граорасте, а усне онако вншњеве. Такав ти је то човек; сад н ако од ње није ничега ии тражио ни очекивао нпак се нпје могао задржати од помисли: а шта ли би било, кад бн се он баш натурио за њеном љубављу и докле ли би -она у том догерала. Они у четворо пзвршнше још један пзлет до пећине Св. Калнкста, јер се Полањецки хтео одужитп учтивошћу за учтивост, т. ј. колима за кола. Али се овим изменама ствар није угладила. Разговарали су само онолико да то не бн падало у очи — а њега стаде то већ срдити. Ово заљубљење г-ђе Основске створнло је међу њпм занимљив однос, који пх .је готово удаљавао једно од другог, алп што су они само зналн, и као неку врсту узајамне тајне, у коју нису ннкога посвећивали. Полањецки је држао да ће то све нрестати онда, кад више пе буде посла око њене слике, алн међутнм и ако је иа слицн лице било већ готово пмало се