Дело

Л Е Л 0 386 се стао кваритп, али је она јоиг далеко била од потпуног Фпзнчког посрнућа, У том се он врати горе с осећањем да је поднео жртву за Марину, н то још огромну, п било му је врло тешко прво што то она не може дознати и друго кад би дознала то би његов постунак сматрала као нешто што се само по себи разуме. Једи га тај осећај — кад погледа у њепо чисто лице пуно мпрноће - сталожености и нехотице га сравни са оним другим и он рече у себи: Ах, али ова моја Марина пре би у земљу пропала! У њу се човек може иоуздати! II занпмљива ствар. Било је у том несумњива прпзнања, али уз то п сенка сажаљења и срџбе. То је била душа тако много његова да није осетио обавезу да непрестано загледа у његову вредност. <>а оно време што су још поседели код сликара, Полањецки је непрестано бпо са својим мислима код г-ђе Основске. Мислио је да му она у будуће иеће ни руку пружити п остало је да се опет преварпо. На против, хотећи да му нокаже да на њега не полаже нпшта, била је према њему још учтивија него пређе. Само се г. Оеновскп показпвао увређеним, и бивао .је према њему из дана у дан све хладнији—јамачно услед разговора с ,,Анетком.“ Неколико дана доцније већ су утисци друге врсте ове утрли. Букацки је одавно све непрестано куњао. Сам се тужио на главобољу у потиљку и на некако чудно осећање, као неко кидање са својим соиственим назорнма. Његов хумор још се овде онде показивао, али би плануо и угасио се, као варница. Свејеређе долазио на заједничке обеде у хотел. Најзад једном рано ујутру Полањецкп доби од њега карту исписану врло непоузданом руком. а на њој ове речи: „Драги мој, изгледа да сам од ове ноћп на путу за онај свет. Ако хоћеш да виднш језду, дођи до мене, а нарочито ако немаш што паметније да радиш.“ Полањецки ирикри карту од Марине, алн оде одмах. Букацкога нађе у постељи, а поред њега лекара, којега Букацки у осталом одмах отпусти. — Веома си ме поплашио — рече Полињецки.— Шта тије. Ништа тако страшно! мало мн се одузелалевастрана тела. — Уздај се у Бога!