Дело

390 Д Е Л 0 ннчему просто није ни надао, нити и на што тако рачунао. А кад доцне у вече дође опет Полањецки, и кад остадоше само њих двоје, рече он Полањецкому: — Кажем ти искрено, никад нисам боље осетио него сад: како сам од живота наиравио ,глупу комедију, и како сам га свињски искварио. А после мало додаде: А да сам бар находио задовољства иравога у методи. по којој сам живио, не! Како је глупо наше доба! Човек се сам цепа, па оно што је у њему најлепше он то ћушка по којекаквим кутовима, а пред свет излази као мајмун, пајац, па и то још као неискрен пајац. Како је то чудновато више приписивати животу лоших страна, него што их се осећа! Једно ме само теши а то је: ако одиста има нечега стварнога у животу то је смрт, ма да нема разлога ни због ње, пре него што она наиђе тврдити за впно да је оцат... Драги мој! ти си сам себе измучио тиме што сп од белога правио црно. Не чини бар сад. Право велиш. Алинемогу да не мислим, јер док сам ходио и био како тако здрав, ја сам се са животом шегачио; а сад, ево међу нама буди речено, мило би ми било да још поживим. — Жнвећеш. Батали, човече. У то ме убеђивала твоја жена — али сад оиет не верујем. Али, чуј штасам хтео да говорим с тобом, Не зпам да ли ме чека какав обрачун, иие? Пскрепо ти велим: не знам; на ипак ме нептто обузима пемир, као да се бојим чега. И дати кажем: ја тамо за оне своје нисам ишнта учинио, а могао сам, могао!... Пред том мишљу спопада ме страх тако ми части! То је непријатно! Нпшта за свој народ нисам учинио; узалуд сам кварпо хлеб, а веб — смртјету. Ако има каквог испаштања, и ако мене чека то ми је и тешко, Сташо! И ако је говорио обичним п безбрижним гласом, на. лицу му се стао огледати немир, усне му нешто пребледеше, а на челу му се пцјави неколико грашака зноја. Махни се тога, шта ти је то сад заврнуло у главу! рече Полањецки. — То ће ти шкодити! Алн Букацки настави: Чекај п слушај! У мене је доста знатно имање, нека оно бар што урадн за мене. Неки ћу део оставити теби, а са осталим ти распорели на штогод корисно. Ти си практичан а