Дело

Д Е Л 0 Д‘*4 Ја? Да. 'Гебо ће спетљатн доброта, срце... То је друго нвшто. Може човек битн тако упетљан, па 'опет да није под папучом. Не замерите ми што морам да хвалим Марину. Нотревпо сам тако да боље нисам могао, п баш •због тога што је она задовољна таквим осећањем, какво је моје према њој, и неће да буде мој једини идол. Зато је волим! Вог ме је сачувао од жене, која бп тражила да јој се посветим сав и душом н срцем и умом и т. д. и зато сам јој веома захвалан, јер друкчију не бих могао подносити. Лакше разумем да се све оно може дати добровољно, а нарочито кад се не тражи навалице. Верујте ми, господине Станиславе — одговори г-ђа Бигјелова — да ми у том погледу све подједнако тражимо, само у почетку узимамо као целину део који нам се пружи, а после... — А шта после? — малко шаљиво рече Полањецки. А после оне од нас, у којих је срце чисто прилазе оном што је за вас празна реч, а за нас све и сва у животу. — А какав је то талисман? — Резигнацпја. Полањецки се окупп смејати, па ће рећи: Сиромах Букацки ме је убеђивао да се жене одену често резигнацијом као шеширом, јер им то лепо стоји. Шешир од резигнације, вео од мелапхолије — зар је то ружно? — Не није ружно. Па шта хоћете! Можда је и то одело, али се у њему лакше узвиспти до небеса, него у којем другом. Онда је, кад је тако, моја Марнна већ наречепа паклу, јер се надам да она то одело неће нигда понети. У осталом мало час па ето и ње ту, јер ми је обећала да ће доћи до вас кад прође наше канцелариско време. Задоцнила се ленштиница али тек што није дошла. Мора да је отац не пушта. Али хоћете ли остати код нас на обеду без икакве церемонпје. Да останемо на обеду! Врло добро! — I I тако имамо још неког, те ће нам друштво бнти веће. Идем да наредим да се постави и за вас. Рекавшп то г-ђа Бигјелова нзађе, а Полањецки упнм Бигјела: — Ко ће да вам буде на обеду?