Дело

Д Е Л 0 396 Али Полаљецкп већ поче погледати у часовник н бивати све нестрпљивији, те рече: — Не допада ми се ово од Марине. Каква ленштина. У том тренутку уђе та „ленштнна“, уираво утрча. Г1оздравише се обично, јер се с г-ђом Бигјеловом виђала раније на станицн. Полањецки рече жени да остану на ручку, нашто ова пристаде радо, а после се отпоче здравити са децом, крја улетеше у гомили у собу. Међутнм дође и Завпловскгт. Бигјел га престави Полањецкима. То је био млад човек још, око својих двадесет и седам или осам година, и Полањецки гледећи у њега, запази да на њему нема ни најмање трага да је што иретрпео у животу. Само је очевидно бпо мало сплетен у друштву, од којега скоро половину није познавао. Лице му је било нервозно, брада му изашла јако напред, као у Вагнера; очи су му биле црне и веселе, чело веома нежно и беље него остало лице, а на челу испуичене жиле обележавале су писме V. Уз то је био доста внсок и незграпан. — Чуо сам да ћете нам кроз три дана бити колега. — Да, господнне принципале, управо служићу у вашем бироу — одговори он. Полањецки се стаде смејати. Само молим вас оканите се тога принципаловања. У нас није обичај голико титулисање... Можда би мојој женн то и поласкало, но би сама у својим очима мало оскочила. Обрати се при том Марини: — Слушајте, госиођо принципалко, би сте ли хтели да вас називају прпнципалком? То би вам била нова забава! Завиловски се збуни, али се у исто време и стаде смејати, кад г-ђа Иолањецка одговори: Не, јер ми се чини да принцнпалка мора да носи оволику капу (ту показа рукама колику), и ја не могу да поднесем ту капу. Завиловском се учинило пријатније у овом веселом друштву добродушних људи, али се ипак оиет збуни, кад му Марина рече: Ви стс мој давнашњи познаник. Сад нисам ништа ново читалн од вас, јер тек гпто смо се вратили; имате ли за сад нггогод ново?