Дело

Алн с мером? — одговори пан Плавицки. — С чнм вн хоћете. Он то рече па се окрете младому пару, Узмите ме за путовођу у Италији. Ннти гуди, нит гудала вади — одговорн му Полањецки. — Пстнна сам био само у Белгијп и Француској; Пталпју не знам, али хоћу да видим у њој оно што ће мене и да занима, а не оно што ће тебе. Виђао сам ја такве што су као ти, и знам да вп прерафинацијом долазнте до тога, да не волите вештпну, него само своје сопствено убеђење. Ту Полањецки стаде говоритп даље Марини. Да, они долазе до тога. Губе осећај за велику и иросту вештину а траже нешто што им може заниматп њихову засићеност. Не впде дрва, него траже травуљпну. Њих ие могу да запнтересују онп велнкани, које михоћемо давидимо, него некн пигмеји, о којпма нико никад није ништа чуо; извлаче нека имена пз мрака, одају се овом или оном маниру, иа и друге наводе на то: да су лошије ствари боље од бољих п нризнатијих. Кад би оп нас водио ми не би видели чптаве големе цркве, а видели би неке пошурпце на луиу. Кажем вам да су ти људи пресићени, префињени п већ отупили од уживања, а нас смо двојељуди прости. Марина је с поносом гледала у њега као да је хтела рећи: „То се тек зове говоритиГ — Њен је понос био све већн кад Букацки рече: Много си у праву. Али се намршти, кад оп мало после додаде: А иосле тога, кад тн и не би бпо у праву, ја пред тим судом не бих добио нарницу. Пзвиннте, али ја нисам заслепљена. А пп ја нисам зналац у вештини. На иротнв, ви јесте. Ако јесам, онда ево изјављујем: да то познавање обухвата већином само ситнице, алн не шкодп правој великој вештпнп, онда немојте веровати Полањецкому него мени. Не, воле.м да верујем госиодину Полањецкому. А то смо могли предвпдети — одговори Букацки. Марина поче иогледатн час у једног час у другога, неко■тпко забринута, али ето у том тренутку паиа Плавицкога с картама. Баручници су пшлн руку под руку по собама, а Букацкому отпоче досада, која га је гонила до краја. При крају