Дело

04 Д Е Л 0 Часом би њим овладало неко свечано расположење и као нека честита бојазан пред том будућношћу, за коју је он узимао одговорност на себе. Осећао би тада у себи неко узвишавање и у том осећању узвишавања почео је сапунити браду и смншљатн: да ли на тако изузетни дан не би ваљало позвати фризера због своје нешто неуређене косе. У све његове осећаје била је умешана Марина. Гледао је у њу тако као да је пред њим. Мислио је да се сад и она облачи, да стоји у својој соби нред огледалом, да говори са служавком, а да њена душа лети к њему и да јој срце немирно куца. У тренутку би га обузела разнеженост па би сам говорио: „Само мн се ти тако не плашп, слатко моје дете, нећу те никад увредити“, и већ би видео како је он у будуће добар, мудар, тако да је потпуно тронут гледао у лаковане цнпеле, које су стајале до фотеље, на којој су стајале венчане хаљнне. С времена на време такође би понављао. „Кад се жени, нека се жени!“ Сам је себи говорио да је био глуп што се толико колебао, јер такве Марине нема друге на свету; осећао је да је воли, ау нсто му време долазило на иамет да погода није рђава, али да може још и киша пастн, да у цркви Визитковској може бпти хладно, да ће после једног сахата бити већ на коленима пред Марином, да је боље да узме белу краватну на везивање, него на нрикопчавање, и да је нпак венчање најважнијп обред на свету, да у њему има нечега светптељскога, н да не треба трошити памет на сто којекаквих ситница, јер кроз један час све је готово, сутрадан ће отпутовати, а после тога ће се почети редован, обичан живот мужа с женом. Часом опет разлетале су се те мисли као јато врабаца на које .је иеко иза ограде изненада пуцао, и у глави Полањецкога стварала се празнина. Нехотице бн с његових усана тада слетеле реченнце, овакве на пример: „Осми мај, јутро — среда! .јутро среда! мој часовник! јутро среда!“ После би се тргнуо и сам себи опет говорио: „Треба да .је човек идиот!“ — и разлетеле би се птице поиово вратиле јатима у његову главу п стале би ту грајати. Међутим дође Абдулски, агенат њихове куће, који је, поред Букацкога ваљало да буде други сведок. Како је он био нореклом Татарин и окретан човек, иа онет добра изгледа, изгледао је у фраку и белој краватни тако лепо, да је Полањецки псказао наду, да ће се зацело и тај убрзо после оженити. Абдулски одговорп: „П моја би наја гибала гибу, али...“, ту ми-