Дело

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 71 — Не, ја се бојим да не изгубиш. Ти не познајеш женскиње' „*—* Напротив, 'знам их н баш због тога знам да нису све такве, као она мала тамо што се вози у гондоли. ~А она му одговори: —Млецима, са гондолом п поред својега Сташе! том дођоше до цркве. Кад су се после парастоса вратили у хотел застадоше већ тамо Букацкога, одевена као за пут у шарену оделу, које је за његово мршаво тело изгледало врло широко, у жутим ципелама и са фантастичном краватном, која је била завезана колнко фантастично толико аљкаво. — Ндем сад — рече здравећи се с Марином. — Хоћете ли да вам најмим стан у Фиренци? Може се узети каква палата. — Задржаћете се дакле, на путу за Рим. — Да. Прво зато да у Галеријн обзнаним да долазнте ви, те да мету диван на степеницама а друго због црне кахве, која је у Италији у опште лоша, а у Фиренци и Ђакозп изузетно добра... у лча Тагпаћиопћ У осталом то је једна ствар, која нешто вреди у Фиренци... — А што ви волите све да говорпте онако како не мпслите? — Не, не: ја баш миелим да узмем за вас какав кутић у Лунг-Арно. — Ми ћемо се задржати у Верони. — Због Ромеа и Јулије? Хајд, хајд! Идите док нисте почели мрдати раменима мислећи на њих. Кроз који месец још можда би било позно. Марина се накостреши на њега као мачка, оде к мужу па му рече: — Сташо, не дај да ми онај господин буде тако досадан. — Добро — рече Полањецки — одрубнћу му главу, али само тамо по вечерн. А Букацки поче декламовати: „

Не! јоште не свпће То нпсу шеве. то је славујев глас“. Он се обратп Марпни и запита: — Је ли написао Полањецки за вас какав сонет? — Није.