Дело

ЖИВАНЧИЋ Баш наБфај села, скоро у самој јарузи, налази се кућерак чича-Симеуна Дрињаковића. Ко погледа тај кућерак, олепљен а неокречен, са нахереним кровом сламом и кровнном покривеним, томе није требало много паметп да види да ту станује убита сиротнња. Празно двориште, засађено с две-три воћке, као да је плакало што нема руке која бп бар пред кућом метлом превукла: ђубре, слама, грање, ивер.је, опало лишће — све то цароваше пред самим прагом кућннм. А ко и да уради то кад је кућерак но ваздан мртвим коцем затворен. Преко дана нпкога ту не бејаше. Женског ува није било у томе дому, јер је стара домаћица Мптра умрла има већ година дана, а чича — Симеун и син му Жпван у најму и на надннци. Суботом или уочи празника састану се отац и спн, наложе мало ватрице, седну уз огњпште и ту разговарају о својој невољи. Јад је био погледати ову седу главу и овога дечка како седе, жваћу комадић сува хлеба н разговарају, не о себи и својој кући, него^о туђем добру. — Па велиш оба коша пуна? — ппта старац. — Оба. — II амбар? — Као око. — Лако је њему! — уздану старац — Бог му даје!... II онда опет ућута. Старац је жватао полако мучећи се с она два три окрљка у вилицима, а дечко је чисто млео оно тврдо парче хлеба. Њему је могло бити око 16 годнна, мален и кржљав, четвртасте главе пз које су некако чудно одсјаи-