Дело

/КИВАНЧИТ. 21 вала два врло изразита плава ока. Да не беше тих очију, човек би могао рећн да је баш сасвим ружан, али овако, кад некн пут погледа чисто те нешто штрекне и застанеш пред тим погледом. Он је бно најмлађе дете Симеуново, п ето и кућа и свећа оста на њему. Отарија помреше и то баш онда кад које на снагу стане. Старац се већ прекалио у злу, није мислио на тековину него како ће само хлеба јести, те га од малена даде по најму. II дете се одаде туђој срећн и туђем добру. Служно је скоро сваког имућнијег човека у селу, и зато је научно само да слуша. У сваком послу предњачила му је туђа памет. Ко је код стигао, заповедао му је, и он је слушао вољно и свесрдно. Никад ннје нн помншљао да и друкчнје може бити. Кад му мати умре, он се приби уз оца колико да се уза њ нађе, али како је хлеба требало да се живи, оба су одлазила на рад а само се виђаху у очи празника и недеље. Бнло му је име Живан, а због малог раста прозваше га Живанчић. Иначе је био весео, разговоран, шаљпвчина, нараван, пристајао је на сваку шалу и са сваким, п вазда је било онако како је други хтео. Нечим се и одликовао: умео је лепо у свиралу свнратп. Младеж га је зато дозивала и призивала. II он се налазио свуда: и на ирелима, и у колу, п на заветинама. Свуда му је његова свпрала отварала пута. Свп су трчали око њега. Како је био послушан и веран, тако му повераваху н разне тајне: момци и девојке само су се њему могли поверити а он је односио н доносио поруке верно, искрено и чувао тајну као поп. Шта н шта нису чинилн да му по неку тајну извуку не помаже! Што се њему рекне то је као у земљу закопано... Тако живљаху Симеун н Живанчић, али не задуго. Године и туга сломнше чича-Симеуна. Једнога дана, баш је било некако с пролећа, одазваше Живанчића од Гајића куће оцу. •Старац је лежао крај ватре на простирци, а једна од жена из газда Милпћеве куће нашла се ту око њега. Приђе он оцу, пољуби га у руку, па се заплака. — Мани то!... Сви ћемо... Ко пре, ко после — тек: сви ћемо!... Звао сам те да се опростимо. Људи смо, грешни смо; можда сам ти кадгод што и на жао учинио. Опрости, а теби некајеБогом просто! Остајеш мученик, али тако је Бог рекао...