Дело

Д Е Л 0 22 Плачући он пољуби оца у руку. А Станица, снаха Милићева, упути га Милићу. Научен да слуша, он послуша и за кратко време врати се носећи брашна и смока, јер нпчега у кући не имађаше, а нечим је ваљало старца саранити. Те ноћи старац умре. Људи и комшпје нађоше се у невољи те га лепо опремише, чак га и попа бесплатно опоја и одпрати. — Ваљао нам је свима, нека му је Богом просто! вели попа. — А и Живанчић. — II он. Нема кога није послушао. Њему се нешто дало на жао. Жао му оца, а мило му што се људи тако лепо одазивају н о оцу н о њему, па га полише сузе... Кад сараннше старца и вечераше, људн се разнђоше. Он оста сам у кућерку. Пружио се крај ватре па се загледао у жеравицу. Сан му се разбио и он премпшљаше о последњим тренуцима очевнм. Старац му је рекао да би требало да се жени, да не остави кућу да замре. У раду, у иослу, у служби, њему го никад не падаше на ум, он никад није мислио на женидбу, на жену, на некога ко бн њега слушао. II ко би то био ко би њега слушао? Њему н та мнсао дође некако чудновата. Он се грудио да нредставп себн слику: као он долази кући, назва Бога, а она, жена његова диже се, дочекује га на ногама, додаје му столпчицу, сиотнче ватру, изува га, полива му да опере руке, прнноси спннју с вечером... и нпкако не беше кадар ту слику створпти. Он не може наћи ни једне девојке која би могла његова жена бити. Ова је етојала с овим, она с онпм. Свака је имала свога јарана, а његова не беше ниједна... Па је потражпо таку девојку п по другпм селима. Али ни тамо нема... нема... II он се хтеде отрести тих мисли. Али оне њега не остављају. Он се диже и изиђе напоље. Ноћ облачна. Пз неба прокапљиваше понека кап. Неки хладан ветрпћ чисто га целог проже. Псток се руменио, али од облака долажаше као да је нека паљевина у даљпни. Петли учесталн а н пси узаврели.... — Зора — рече он. Па се врати у кућу, спотаче угарке, па узе трљатп обућу н обувати се.