Дело

ЖИВЛНЧИЋ 23 II обу се, и уми, и запрета ватру, али та му мисао није силазила с паметн. Крену се с њом Гајића кућн, и целим је путем премпшљао. II што је внше мислио, све га више збуњиваше, све га више заплеташе и освајаше. — Зар ти дође? — упита га Гајић. — Дођох. — Па требао си остати бар дан-два код куће. — Не знам шта ћу тамо! — Како не знаш шта ћеш код своје куће? — А кад сам ја пмао своју кућу? Да останем сам тамо полудео бих. — Па бар издај оцу подушје! Врати се. II он поже главу, па се опет врати и отпрета ватру... Тако је трајало до јесени. Он је скоро бегао од своје куће п самоће. Чим остане сам, спопадну га те чудне мисли па га не остављају ни часа на миру. Једнога свечаника он пође кући. Баш се спуштао у јаругу кад стиже Кају Станичину која се упутила Милићевој кући. Он јој назва Бога. — Ако Бог да ти? — Пдем до тетка-Станице. Послала јој наја неку пређу. А ти? — Ја до куће. II иођоше заједно. — Немаш никога код куће? — Никога. — Па како сам? — Од куд сам сам? Ја овамо код Гајића... — Знам, али кад дођеш кућп? — Како?.. Не питај! — Па што се не жениш? — Ко ће поћи за ме? — Па ти немој ни тражити онога што неће. Он погледа Кају. II чудновато! Наједанпут му дође као да је нашао нешто шго одавно тражи. Она, например, није имала јарана, сиротица је као и он, изгибе радећи туђе с матером, а није ни ружна; шта више, баш је лепа. II оно што му се чинило