Дело

24 Д Е Л 0 најтеже, сад му се учини лако: нашао је — што веле — своју ирилику. Зато без икаква устручавања запита је: — Па хоћеш ти? — Ено ти моје матере, па питај! — рече она и шнну га погледом, али тако да он осети неку милоту од њених погледа. Више јој не рече ништа. Пшлн су тако ћутећи: и растадоше се ћутећн, али њему беше као да је скинуо неки велнки терет с душе. Од тога дана свакад, кад би год доспео, долазио је својој кућици. Ту би се затворио па.је иремишљао, али свака му мисао беше Кајом преткана. II освајала га је све више та мпсао. Сад је о њој мислио и нри раду, н на путу, н код плуга гледајућн у звездано небо; чак му је друштво сметало, иаје тражио осаму, само да о томе размишља. II нпкад доста. Могао је провести дневе п ноћи о томе мислећп па да ни гладп не осетн... Каји није додијавао. Задовољио се тнме што је видп. На прекрсту, на прелима где год она беше и он је. Она се шалила, он ннје; она је разговарала, он је ћутао. Вно је задовољан ако би рекла с њим коју реч, па макар е другим целу ноћ разговарала... Ама то се познаде. Неста његове веселостп, па оназише н стадоше се питати због чега .је то? II ко тражи — нађе: тајна поста јавна... Каја се није љутила кад су је другарпце дпрале. Газда Гајић, коме то једном нриликом рекоше, решн се да се осевапи. Дозва Живанчића. — Је ли, море? Хођеш ти да се жениш? — Море, мани ме! — вели он, а сав се зајаприо. — Хоћеш да проснмо ону Станпчпну? — Та шта ти је јако наспело?! — Добро, добро! Виднм ја! — Та мани ти мене! — Добро, де! И после тога разговора, купи му руво као своме рођеноме и диже се једно вече Станичиној кући с њим заједно. Тога вечера било је н пијанке п пуцња и весеље, као н увек кад је прошевнна.