Дело

ЖИВАНЧИЋ 25 Прошла је година дана. Жнванчић се уселио у своју кућу, малко је окречио и очистпо двориште. Али као да нпје баш најбоље у његовој кући. Његова Каја узела узде у своје руке па правн триста чуда. Дотле се село са Живанчићем шалило п волело га, али сад му се поче нодсмевати. Његова Каја отера даље него што би смела. Пође богме и ћата по селу. Доста је да кажем само ово што ■говоре, па да видите шта је. — Сад сваки нрислања штапнћ уз Живанчићеву кућнцу као да је општинска судница! Па како има света безочна, почеше му то и у очи говоритн. Он сиромах ни жив ни мртав. Дође кућп с намером да Каји очита, али она га само пресече погледом, а не завеже. До душе он сам још нншта није видео, он је само чуо шта говоре. Али од тпх гласова беху му се напеле груди, чинило му се да би био кадар на чету ударити. Па опет кад стаие пред Кају, све је то пролазило као да ништа ни било није. Али Каји ни то нцје било доста. Она је хтела и да иочасти онога кога волп. Био дошао из војске Ковачевића војник. Био каплар у војсци, леп, наочит, па се натурио око Каје. У селу се већ све прочу. Живанчпћ само гута, а ко има уста прорезана тај му на ное избнја. Пзгубио се човек сасвим. Бовеш га, не одзива се; питаш га, не одговара. Баталио п рад и посао, па само луња... Да му је да само вирн да смотри, да га нађе код своје куће! Али, пусто, некако му све измакне... Али једаннут не измаче. Каја већ изгубила сваки образ, па позвала Ковачевића и на вечеру. Седе онн крај огњишта и разговарају, кад Живанчић уђе. Он назва Бога а Каја место отпоздрава рече: — А где си ти досад, млакоња? Цркосмо од глади! Иди тамо опери руке, па да се вечера. Младен — то беше Ковачевићу име — удари у кикот, а Живанчићу се смрче пред очима. Не рече ништа, него опра руке. Она међутим намести синију и стави пред Младена. — Узми ту столицу тамо! — рече заповеднички Живанчићу. Живанчић узе столичицу и седе за синију. Прекрсти се, нзвадн нож пз цагрија, заману снажно њим па га забоде у сннију.