Дело

26 Д Е Л 0 — Кога нисам звао — напоље! —рече одсечно и погледа отворено оним изразитим плавим оком Младена. Овај тек беше понео кашику устима, па је испусти. Не знајући како, само се диже са столичице па наже на врата не могавши погледа издржати. II Каја скочи. Хтеде нешто рећи алп само загрцну. — Коме је жао, нека иде за њим! — заповедао је Жнванчпћ. Каја се скаменпла. Ни речи не смеде нроговорити, и њу уби онај поглед. Оста дворећи и служећи... IIII како тад, тако и потад! Јанко М. Веселиновић.