Дело

СТОЈАН МУТНКАША 385 — Ама, божји људи, што сте мене салетнли? — запита. — Пма људи и осим мене. — Ама нико не впди, што ти видиш, — подвпкну Марко јаче. — Ето, прије тебе нико није видио, да је школа и црква у нереду, а свак има очи. Само си ти за тога. — Ти, ти, тн! — зацича Јегуља и унесе му се у лице. Мајка му стара, примио би се нама за љубав, — опет ће Марко ватреније. — Ево те ми молимо! Ти само рецн, па ћемо ми оног пса збацит' прије мјесеца дана! Кроз двадесет и иет дана и састаје се скупштина, па имамо вакта, да га оборнмо. — Прими се, прими! — ирихвати и Јегуља. — Не бо.ј се за побједу! Ту је твој Неро, ту ја, Марко, Кривошија, Бошко, па .још нас неколико. Сви ћемо радит за те! — Ама поштедите ме... — Јок, јок, — дочекаше обојица једногласно. — Зар имаш срца да гледаш, како нам оне светиње пропадају? Стојан уздахну. Мене и боли, кад на оне светиње помислим, — рече. — И ето, због њих, и примићу се... Макар ми пос'о и назадов'о, примићу се. — Та ти ваља! — внкну Јегуља обгрлпвши га. — Сад си мн прави Србин! — Сад си Обилић! — дочека бакал Марко н, не знајућп шта бн друго, тресну фесом о земљу. (Наставпће се)