Дело
ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 403 пуно сткривен сам пред собом, да би могао сам себе убедити: да и људима, који тврдо верују у Бога, може тако што да се деси. Не! Он је по природи био човек одлучан, и његова је логика говорила: „или, или!“ јер је осећао да тако говори са више права. Али ни од тога искушење није уступило, него се он само једио што је на њега наишло, те га довело на то да посумња у своју карактерност. Држећи да .је он бољи од других људи, сад је дотерао дотле да се запита: да не буде он баш гори од других, јер не само да је на њега искушење наишло, него је осетио да би му се могао подати у згодном тренутку. Гледајући у госпођу Основску често бп у себи понављао изреку Конфучијеву: „У обичне је жене таман толпко памети, колико у кокошке, у необичне пак, колико у две кокошп“. Гледећн пак у госпођу Машкову падало му је на памет, да има жена у погледу којих је та дрска кинеска истина чак и ласкање. Кад бн се бар за њу могло рећи да је искрено глупа, могла би се скоро потпуцо оцртатн. Али она није ни то била. Неколико десетнна формула учиниле су њу једним правнм ништавилом. Као што 200 илп 300 речи чине цео језик становника Нове Гвинеје, и задовољавају све њихове потребе, тако су ове формуле скрниле госпођн Машковој обичне нотребе друштвенога жпвота, мишљења и живота. У осталом била је безгранпчно пасивна, а оном нијансом аутоматског самопоуздања, које ствара скучена памет н слепа вера. Кад нешто има везе са једном од опнх њених формула, онда неће иогрешити. Полањецкн је таквом знао и зато је толнко исмевао још као девојку. Назнвао је лутком, аутоматом, мрзео је због оног лекара, којн је због ње отумарао у свет, тамо где оибер расте, омаловажавао је н није је могао нодноситп. Али кад год би се нашао с њом било код Бнгјеловнх, било код госпође Краславске, све бн му она физички била у паметп, и све је о њој мислио. Оно угашено лице, онај пасивнн мирни израз њен, она хладноћа у опхођењу, они очни каици више пута поцрвенели, оне рељефне контуре њенога тела, све је то имало неке дражи на њега, иривлачило га. Некад је то тумачио правом прпродног одбнрања, п нацртав тако технпчки ствар, на том је н остајао, јер је утнсак, који је Марина на њега чинила, био силнији, тб је за њим н ношао. Сад је Марина бнла његова, он се навикао на њену лепоту. које је у осталом за неко време нестало. Пспаде некако тако да се са 26