Дело

404 Д Е Л о госнођом Машковом чешће впђао, зато што је Машко често оеуствовао, управо виђао се сваки дан, услед чега су ранији утнсцн не само оживелп него, према околностима, у којима се находио Полањецкн због стања, у којем је била Марнна, оживели су неочекивано силно. II тако се догоди да он, којн нпје хтео битп брус за оштрење сто пута лепше г-ђе Основске, он, који се одупро њеним фантазнјама у Риму, он, који је држао да је човек од начела, најјачег карактера и ума од њих осталих, очази сада, кад би само госпођа Машкова хтела маћи својом ножицом, да би све то отишло у прах и пепео. Он зацело не би зато престао са љубављу према својој жени, којој је био веома одан, али је осетио да би био у стању да је нзда, и то не само њу, него и себе самога, своја начела, своју зампсао о том какав треба да је и шта треба да чини честит и моралан човек. С потпуним страхом а у исто време са срџбом нађе он у себи човека животињу, и то још слабу. То га узнемири, он се стаде против тога буннти, али је није могао савладати. У том погледу најпростије је било да се не виђа са госпођом Машковом, или да се впђа с њом што ређе, али је он налазио повода да се виђа с њом што чешће. С почетка је хтео сам с њоме да се уснава, али као човек, који је био искрен према себи то није могао, пије му то испало за руком, него се свршавало само тим што је измишљао себи силетке. У место тога варао је тим н жену и кога год наиђе. Кад би био у друштву г-ђе Машкове није могао а да не гледа у њу, да је погледом не обухватп од пете до перчина. Обузела би га радозналост: шта би она учинила, кад би јој он паједаред тек прнзнао шта се кува у њему, шта би рекла, и ужпвао је и против своје воље, замишљајући, како она не би на то рекла ништа. Страпшо је зато на њу мрзео али зато инак није пишта мање за њом жудео. Налазно је у себи масу иокварености, и нриписивао го својем бављењу на странп, и како је дотле држао да је природе здраве и непоколебљиве, стао се ирнбојавати, да се није варао, н да лн ннје утисак чудни, који сад чини на њега ова тако мало привлачна особа, нека врста иервозе која га спопада, а он то не зна. Нпје му падало ни на ум да може паступпти такво стање код човека, у којем његова душа мрзи иеко женско створење, а људска животиња, што је у њему, гине за њим. Међутпм је код ње инстикат заменио разум. Она није бнла нанвна толпко данеразуме шта значи његов поглед, који јеклнзио