Дело

216 Д Е Л 0 у својој надлежностп, а као такви они не могу бити суднје посла, који је њихов пропзвод и којп тек њих саме може да квалификује. Треба, дакле, неко други, вишн и компетентннјп, да иавршп над њиховпм радом ревизију п да оценп постпгпуте резултате. Пошто, као што смо внделн, нема стручне пнспекције, мада таква но пмену н постојп, то тај впшп и компетентнији од представника струка мора бити и прпродно је да буде п.пхов дивизијар. Но дивизијар, рецимо по струци артиљериста, којп ће, радо да му признамо, уметп да употребн у боју све струке п све родове оружја, не може бити исправан судпја у оцеип успеха постпгнутог у пешадпјској и коњпчкој школи н њихове способности за рат н бој, а још мање да им даје дпрективу у наставн и њпховом стручном образовању. У дивнзији, сем других струка, пма четпрн нука пешаднје, свакп пешадијски пук пма свога команданта, којн је у обуцп н тактпчкој спреми свога пука самостилан п као самосталан има своје субјективне погледе п свој „нрав“, којп могу стајатп у опрецн с погледима п „нравима“ осталпх пуковских команданата, а сви.ма њима, међутпм, потребно је безусловно јединство н потпуна хармонпја у свнма радњама обуке, васпитања, образовања и управљања. Шта ту може да учинп дивпзпјар-артиљериста? Батерије посебице п сведене у једну целину, он као стручњак у артпљерпји, може добпти какве замишља, а пешадпјске пукове, као и трупе осталнх родова војске, имаће само онакве, какве буду умелп да обраде дотпчнп стручни команданти п комапдири. Ту је он сасвим раван оном коњичком пуковнпку, што је имао звање инспектора пешадије, коју никада нцје ни впдео. Исто је тако н у обратним приликама, т. ј. кад је днвизи.јар по струцп пешак, коњанпк, какав инжињер илн мпнер. Данас пак, кад се за команданте пукова и њима равних труиа поставл.ају махом људп у службп веома млади, п, тако рећи, офпцирн од јуче, научна п васпитна страна у војсци стоји још при горим условнма, нарочнто у пешадији после најновпје реформе — укидања бригаднпх команданата, који су више-мање допуњавалп недостатак дивпзијарске стручности. Но овај недостатак дивизијарске стручностн, а с тим и недостатак ауторитета у образовању војске, мада је н веома важна околност, ппак није највеће зло. Пма других јачих мана ч са осетнијим последицама код нашега војенога уређења. Нзузетни су примерп да је ко на дпвнзијарски положај долазио