Дело

сија је опет намеравала да ириступи прпнуднпм мерама, саветујући Аустрију да окунира Босну и Херцеговпну, у моменгу кад она буде ушла са својом војском у Бугарску. Пошто се томе успротивила Енглеска а нешто п сама Аустрија, она је предложила нов експедијенат да се учпни примирје од шест недеља. Али од свега тога нншта ннје било те је ствар ишла п дал.е својим током. Непријатељства између Србије н Турске почела су наново н Турска као победилац претила је да уђе у Срце Србије. -Један ултиматум царев зауставио је Турке. „Ако у року од два дана — Порта не иристане на прпмнрје од две недеље п ако одмах не буде обуставила непрпјатељства, односи ће бити одмах прекинути“. Пред иретњом Русије Турска је попустила. Енглеска, бојећн се да Русија не разбистрп сама целу ствар, улучпла је прилику да предложи да се састави конференцпја, што је било једногласно примљено. 23 децембра 1876 год. под иредседништвом Савфет паше, она је држала у Царпграду прву своју седницу. Али, као што је било лако предвндети она ни.је ништа успела јер је Турска волела више да прекине са свима, него да им допусти да у њој ннтервенншу. Пошто је конференција била распуштена, гроф Горчаков упутио ,је преко својих посланнка у Берлину, Лондону, Паризу, Риму и Бечу, дотичним владама циркуларну ноту. „Одбијање турске владе — стајало је у н.ој — вређа достојанство и мир Европе. Од важности је по нас да знамо шта мисле да учпне владе, са којима смо до сада сложно радилп, после овог одбијања и чиме мисле да оснгурају нзвршење своје намере“. На предлог лондонског кабинета, сазвата је била у Лондону нова конференција. Она је сво.ју резолуцнју доставила ГГортн, која није била у њој заступљена. Порта .је на то одговорпла: да, пошто није позвана да присуствује, не може прпмити оно, што се протоколом те конференције тражи од ње. На члан, који је додала Руснја: да Порта пошље у Петроград свога изасланпка, да оне две реше нитан.е о разоружању, Турска .је одговорила, да неће то учннити, ако 1’усија са своје стране не буде послала свога нзасланика у Царцград. Ннје се дакле ничпм могло доказати турском тврдоглавству. Једнно средство што је остајало, то је била уиотреба снле. Енглеска оиозиција, впдећп да су сви напори њене владе остали без успеха, љута што се овако титрало с поносом Енглеске, жестоко је нападала политику лорда Дерби-а. Ј"ве су скоро снле биле расположене за