Дело

претиле да ће јој задати удар сличан наваринском, морала је се покоритп жел»н .јачих и распустити војску. Услед настојавања Русије кнез Батемберг који је приједној побупи био протеран и поново враћен, морао је абдицирати. Због пзбора новог кнеза, без питања Порте и одобрења осталнх Сила, ово питање је поново ставл.ено па дневни ред. Али иајзад, незадовољне владе у пркос својим протестима, пристале су да га признаду. Од тог времена до 1896 год. Силе су се задовољпле постигнутим резултатом не водећп даље пикакве бриге о тачном извршењу уговора и поред свнх факата, које су изазвали догађаји, оне су се правиле да нх не чују п да их не внде. Крнтски устанак од 1897, потпомогнут од Грчке, која је због тога била принуђена да објави Турској рат, у ком је бнла побеђепа, нзазвао је активпост европске дипломације. После дугачких преговора, ствар је се свршпла поволшо по Крпћане. Тако, острво, за које је требала друга наварннска битка, као што је одговарао турски мпнистар 20. октобра 1867. год. на ноту руске владе, .је на путу да се потпуно оцепп од Турске, ништећи и слабу ону везу, која га за сада још везује за њу. Стога се нећемо пзиенадити кад једпога дана будемо чули да се оно сјединило с Грчком. Ова је. интервеиција, за сада, последња од оннх, које су ималп за последицу оцепљивање појединих тернторпја, алн изгледа, да пеће бити н крајња. Дипломатска историја отоманскога царства, благодарећи индолентности п неувнђавностн својих лржавнпка. пмаће да забележн још доста случајевау којима ће европска дппломацпја морати да учинн своје, јер како прост народ, тако и интелпгенција мусломанска, па п њихови државнпцп ннсу хтелп да се обазру на узроке, који су нзазивали поједине догађаје, у пркос толикпм лекцијама, примљеним по скуп хонорар како за њих, тако п за човечапство. Ако их се ово носледње није никако тицпло, требало би бар да промпсле озбил.није о својнм једноверпнма н о себп самим, али фатализам турскп — „кисмет“, оно што је водиља у свима њнховим државним п прпватнпм пословпма, изгледа да им је пзрекао судбину пад њнховом Главом; п пспхозбм неком, они н нехотпце иду сие даље путем пропастп. Фаиатпзам п тромост њихова, која је, пзпеда, наследна у нотомству османове расе, не да.ју им да увпде. да не вреде 'впше начпнп н поступци, којим су се служпле номадске п п.љачкашке хорде, кад су прелазиле нз