Дело

ИОРОДПЦА ПОЛАЊЕЦКПХ 111 лампа. Сад ,је схватпла да би друго нешто било не битн срећном, а сасвнм друго бити несрећном. Тојетако нотрајало врло мало, колико за један такт у валса, тако за један минут, алп је бпло доста да она осети: да би се живот у будућност могао потпуно покварити, а љубав садања да пређе у горку тугу, нспуњену ирезпрањем. То је запрепастпло. Пстина још нпје бпло ничега стварног, него је само г-ђп Марини дошло тако на памет: да може доћп час, у којн њено иоуздање у мужа може одлетети као дим. Али је пробала још да се брани сумњом. Трудила се да себе саму убеди како је он онако раздраган самом игром, а ие играчпцом. Волела .је да не верује својим очима. Просто се застндела пред тнм Стахом, којим се до мало час поносила и борила се свпм силама са тим осећајем, јер је знала да је сад у иитању врло важна ствар, и да из те мале стварп, из те његове крнвице, која је дотле била ништавна могу изаћи носле,днце, које ће се после познавати у целој њиховој будућности. У том се зачу шаљиви глас г-ђе Основске, сасвим близу Марине: Ах, Марино, госпођу Машкову и твојега мужакаодаје сама природа створила дазаједно играју. Погледај само какав пар! — Да — одговори усиљено г-ђа Полањецка. А г-ђа Анета стаде и даље ћеретати: — Баш су једно према другом. Ја бих на твојем месту била мало љубоморна. А јеси ли ти? Ја искрено говорим да бнх. Бар је иекада тако било. Знам баш да ме Јузјо воли као очи у глави, али и тим људима често пута падне ма што на ум. Њих од тога ни глава не заболи, а што наше срце пропати — то они пли не виде, или неће да внде. Ни најбољи нису другачији. Ето мој Јузјо, муж узорит, али да ли ти мислиш да ја њега не познајем? Сад сам се већ навикла па се само насмејем, јер су они у том тако невешти!... Ја одмах познам чим се Јузјо стане заносити око које жене п знаш по чем то познајем? Марина ннје скидала очију с мужа, којп је био пустио госпођу Машкову, па узео г-ђицу Линету с оним истим пзразом на лнцу. II наједанпут јој непгго лакну, јер јој се учинило да Стах игра п са Линетом с онпм истим изразом на лицу. Њено подозревање стаде се губити, а у место тога мислила је: ако је помислила чега злог о њему, сама .је крива. Нпје га ннкад видела да пгра, и дође јој мисао да је он можда такав увек при игри.