Дело

11-2 Д Е Л 0 Госпођа Анета пак поновн: онаш по чем познам кад се -1узјо стане заносити око какве даме? — По чему? Јхазаћу тн ту вештнну. Чим он сам пма какве нечнсте намере, одмах почне сумњати на другога, п саопштава мп ту своју сумњу, да ми одвратп иажњу од себе сама. Честити мој Јузјо! То је метода свих њих. Сви они обмањују, чак и најбољн међу њпма. Рекавшн то она оде убеђена да је на друштвеној шаховској таблп учннпла једно веома повољно вучење. Донекле ,је п бнло. У Марининој се главп направн готово збрка. Ннје знала шта сад да мисли о свем том. Осетп да јој је врло тешко. Нисам здрава — помислпла је у себи — раздражена сам н сад ми се може Бог зна шта учннпти. Сваким се тренутком осећала све уморнијом. Цело ово вече прође јој као у некој грозници. Муж јој је говорпо о г-ђи Основској као о вероломној жени, а ова то исто о свнм људима. Он је гледао сумњнвнм некако погледнма у г-ђу Машкову, а г-ђа Анета говори Каповскому „ти“. Дотле се беше помешало: парови играча, монотони такат валса, главе заљубљених — па чак и ветар што се зачу с дворишта. Ршква мешавина утисака, каква фантазмагорија! Мени није добро — понови Марина у мислима; алн је у онште осетила да внше не може да буде мирна и да је то било лоше вече у њену животу. Хтело јој се пошто по то кући, али као за пакост на пољу је пљуштала киша. „Кући! Кући!“ 0 кад би Стах сад дошао да каже крју леиу реч, алн да не говорп ни о г-ђи Машковрј, ни о госпођи Основској, него о нечем што се њих двоје тиче, а што им је драго. — Ах како сам уморна! У том јој Полањецки приђе, па кад виде њено бледо лице, невесело, то гадирну, што се код њега лако догађало, јер је био добра срца, па .јој рече: — Срце моје, теби .је време у постељу, само да престане пљусак. Не бојиш се грмљавине? — Не; седп до мене. — То .је летња бура; одмах ће проћп. Како се теби само спава. — Можда сам непотребна била овде. Страшно ми треба мира, Сташо.