Дело

6 Д Е Л 0 А ја, кога судба тако кобио прати II бездушно кида моје недре наде, Гледам њину љубав в.јерну, пуну снаге II опет ми сумња дере груди младе! II док звони њихов смијех и клпцање II чун броди даље широком ријеком, Ја гледам, гдје нустош за њнма се шпри II све јаче пада.зла сјенка за сјенком; II — ах! — спазих самрт како скочи с воде II јурну за чуном спремна да киднше!... — 0, како је јадан на овоме свјету Онај, кога ништа не веселп више! Нпкшпћ. 1903. Симо Шобајић С НЕВСКИХ ОБАЛА — Кап. М. Живковићу Сад је море где је река текла, Место степе сад се шума вије, Та судба је још у напред рекла: Све пролази, ништа стално није! Па и живот човечији шта је, Што у море ннштавила пада; Та зар вечност за човека хаје, Што тек дође па умире сада? Погле талас, где је оно стење, Како бурно подиже се горе, Бљесну силно ко драго камење, Па га неста — погибе у море! Тако, побро, њзвеснога дана У свет човек ништавни се вину, Па к'о талас на сред окејана Блесну кратко, па за навек мину..