Дело

Д Е Л 0 1 18 ("ш се могле посветити! Алн, видите, господнне, нма у нас жена којнма .је Бог и његова воља у срцу, а пма таквих који од ове наше католичке вере праве шпорт, те нпчу тамо, где нх и не сејеш. Тако ја мпслнм... 0, вп са свпм имате право — рече Полањецки смејући се. Шта? Зар ннје? — упита стари Завиловскп. — Видео сам вам ја много што шта у жпвоту... Али вратимо се на нашу ствар. Имате лп вп да мп покажете какав начин: да тај дивљак прими помоћ? — Да размислнмо, а сад мп баш ништа не пада на ум. У том госпођица Завиловска, која је дотле била заузета везом на каневи, н као да ннје ни слушала разговор, одједном подиже своје ледене очн па рече: — Има један начпн, еасвим прост. Стари племић погледа. у њу. — Дакле нашла си! А који је то тако прост начин? — Ви, тато, да дате за оца господнн-Пгњатовога капитал, од чије би се ренте пздржавао његов отац. Боље бн било да то ие саветујеш. За његова оца сам ја доста учинио овога века, и ако га нисам хтео нн да видим; сад бих хтео да учнним за самога Пгњата. — Добро; али кад његов отац буде имао осигурани приход до смрти, онда ће онај моћи да располаже оним што му је остало од матере. Тако ми Бога, тако је! — рече поносито старп Завиловскн. — Видите ли ви, господине. Ми смо обојица узалуд лупали главом, а она пронађе! Тако ми Бога, тако је. — Госпођица је сасвим у праву — рече Полањецкп. Он погледа у њу радознало, али она већ беше нагла над радом своје равнодушно и као да превремено увело лнце. Кад су за ово разумеле г-ђа Полањецка и г-ђа Бигјелова, јако су се обрадовале, а то им даде повода и да поразговоре о Јелени Завиловској. 0 њо.ј се некада мислило да је то била хладна девојка, којој је све стало до форме; после се иричало да је тај лед око срца разбило неко осећање, које се замени трагедијом, од које ова светска дама постаде чудновата, стаде се туђити од људи, затворн се дома н само мислила о себи п својем јаду. Неки су износили да чнни велика доброчинства, алн н то тајно, да о том нико није знао нншта ноуздано. II