Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 119 тако је тешко бпло ма кому да јој се приближи, јер њена равнодушност н сувише је личила на надутост. Завиловски је био на летњиковцу и вратио се управо за недељу дана после онога разговора пзмеђу старога са Полањецким, дакле управо кад је стари поклонио на пме његовог оца два пута већп капитал, него што је онај, чија је камата дотле служила за исплату трошкова у болници. Чим .је то чуо он отрча да се захвали и да то одбије, али се стари сад осети у седлу, те га одмах усекну: — Шта имаш ти ту сад да се илећеш, кад за тебе нисам ништа учинио?... Теби ннсам дао ништа, те и немаш права да нримаш или да не примаш; а што ми је био ћеф да се нађем на невољи својему болному рођаку, то је свакому слободно. II заиста Пгњат није имао шта на то одговорпти, те се све сврши на стискивању руку и тронућу, нри чему се ова два до скора туђа човека, осетише да су прави рођаци. II госпођица Јелена се показивала веома жељна добру Ппватову, а што се тиче старога Завиловскога, осећајући силну тугу, што му Бог ннје дао сина, заволе Игњата од свега срца. Кад је после недељу дана г-ђа Бронпчова била некнм послом у Варшави, походила старога Завиловскога, да видп како стојн с његовом подагром па неколнко пута стала хвалитп своју „Нитечку“, како полази за човека без икаква нмања, изгуби старац стрпљење на ће повикати: — Ама шта то ви говорите! Тек ћемо да видимо ко је бољу партцју добио, чак овако, а да не говорпм о другом чем. Г-ђа Броничова све је нодносила од овог дивљака, па чак и оно „о другом чем.“ Али је зато пола часа доцније већ нустила уображењу на вољу. Она уснут сврати Полањецкима те им исприча како је стари формално обећао да ће од својег нметка у Пруској оставнтн за „својега драгога Нгњата.“ Признала им да је тога Игњата толико заволела да јој је потпуно заменио у срцу оно покојно недоношче. Најзад је п изјавпла како га је п Тодор веома заволео, те ће обоје лакше нодноспти она.ј ненакнаднп .губитак. (Наставиће се)