Дело

146 Д Е Л 0 ПРИВИЂЕЊЕ Ситиа киша сшш... а пут узан води Крај сеоског гробља. Свуд пусто п мрачно. Тамо украј цркве наслоњен иа ашов Гробар гледа некуд у иебо облачно. II докле му с косе млаз водени пада Преко мрког лица — оп се не покреће. Пред њпм ракаТшва носила изгледа, Ал' данас јој, канда, нико доћи неће! II — гле — шта ће гробар, кад никога нема: Затворена црква, поље пусто, нјемо... Поднђе ме страва; убрзам кораке; Ал' гробар се није ни с мјеста покрено. Ппак дочух с језом да ме неко зовну; Окренем се: нпког ие бијаше тамо! Једна сува врба стајаше крај пута Па гранама голим клепеће лагано. Као да мене зове... А магла се стчнта све гушћа и гушћа I/ е/ 9ј ПЈпокрива цркву, плоче и крстове. Нпкшпћ. 1901. Симо Шобајић ВЕЧЕРЊИ КОРАЛ Кад вече проплаче росом, тишнна обујмн раван Долови уздану миром, прохуји благи сен II с неба пробије жар — гора се увије велом II маглом лаком и белом окруни вис се њен. Тихо се кроз луг крећем, крај гробних крстова шетам II звоно огласп тада вечерњи псалам свој —