Дело

184 Д Е Л 0 Мајка (сио.иа) Кочоиар Мајка Вукан Грубеша 31ајка Не гдеда крвннк на сестринске суае. Ннтм на ма.јку којој сипа узе, Ннтн на оца, нптп иак на кога, Тај се не бојн баш ни еамог Бога. Кј, тешко мени, ој, тешко до 13ога. Нар нпког нема — та зар нема тога, Којн бп хтео сиасти мога крпна, Ох, кнеже, кнеже, врати мајци сина, Чусте лн јаук што раздире груди, Чусте лп како кнез својима суди. СЦЕНА ОСМА (долазн с десна) Ох, браћо моја, смилујте се мени, 0, помознте сада јадној жени Да снасе сина — ох, недајте људи, Јер у зору ће веће да му суди. Млад погпнуће а крив толко нпје, 0, та зар мајка сузу ће да лп.је Вечно ? Сад једно рећи ћу ти, жено: (иокаже руком кроз прозор) Погледај амо, оне људе, ено, Отпдп до њих и њима се жалп, Па ћеш тад видет' да су људи пали Ниже од црва — од најнижег створа, II да је срце тврдо им кО кора. Догађаји су прошли и о њима Не треба зборит’, јер већ доста има Времена како тај се случај згоди, Па зашто човек сам себи да шкоди. Ох, али браћо, дете ннје хтело, Оно је младо, неразумно, смело, Рђаво нпшта помислило није, У њега срце племенито бцје. Та зар што рече: у такоме браку Остаје љубав вечнто у мраку Да буде кажњен? ох, Бог нек зло спречи, РСада не могу јадне мајке речи.