Дело

ХАЏИ-БЕГ 15 — „Не ја, док нијесам; н не било ти таксирата да бидненг телћим од моје руке. Ама при својој чутурп и баба по ребрима. Пушка ти, пушка ми; живот ти, живот ми. Варак’о сам се с тобом, и да сп се салте куднје шенуо или кубурлијом врднуо био би мој, тако ми паћи дина и лијепог амана! А својом главом и царску могу замијенитћ Не лези, ђаволе! Но, шућур Алаху, што се тако разминуло!“ — одговори му Хаџи-бег оштро и отресито, к’о да говори с каквијем заптијом. Мехмед-Алији се то нешто зафптиљи, поклони и чефру и маџарије Хаџи-бегу, издаде му вас хајлук и учини га азул. „Бре, ја таке јарамазе не могу држат' уза се, задрта делибашо, Хаџи-беже! Но сиктер!“ обрецну се кедиф на њ, па заиовиједи да га стрпају у ђемију, н сургунишу га у Херцеговину. Након седам година јабанлука, он се јопе дочепа свога роднога камена и ижљезе у Суторину, а отле препрца Али-паши у Столац. Ха дођн, покупуј на Буни чптлуке, а богме нешто поотнмај у раје иа и у какве турске нејачи к’о хаирсуз; и заколебај те изради куле и тефериче и харове — љепоту божју. Набави харем а намести чипчије, иа само живи ли се један-пут — живи! Оно, да речемо: збр је ту, благо је ту, влас’ је ту, кувет је ту, ихтпбар му је ту, и сваки му се ту дпкат чинн к'о, не би бнло ирнмијењепо, да ј’ у џбнету, — па шта ћеш боље? Елем, к'о што ти причам, кад Али-паша одбучи Херцеговину од султана, Хаџи-бег му је био грдна главобоља. Не слуша ти та’ ни Алаха — Боже ме нрости! — а камо ли цара и везире; узима харач како му прасне ћефчини; отима туђе читлуке за се; граби и силује туђе жене, и турске и влашке и латинске, ђе стигне; иде куд му је драго; суди пр'о свога чибука како му је ћеиф; бије, коље, вјеша, чини зулум — а јадан ти Будалина Тале! не пости, не клања, не иде у џамију, и — Бог те пита — чини сваки гибетлук и сва поганства к'о какав Москов ја ПГабо ја Вранцез. Али-паши учестају авале на њ; давија данас, давија сјутра — не може више да се сносп. Те т' он дозове себп једног свога ћатина, по имену Ћескина, и каже му: „Да идеш на Буну код Хаџи-бега; селам му је од мене, да иде амо, а све што је досле учинио да му је Богом просто. Не шћедне ли —валахп, ешхеду билахи! — скупнћу сву Херцеговину и ударпт' на њ, те му најдоњи камен од куле претурит' у најгорњи, а њега иза