Дело

АЛЕКСАНДАР IIЕТЕфн 27 патњп подједнако богати позив живота, који је у тако великој мерп помагао: напредовању, самосталности његова индивидуа, нроширењу круга његових ндеја, пскустава и расположења. Он је сајединио у себи све оне особипе, ко.је се код других лирпчара могу тек подељеио наћи н док се Хајне одлнкује простотом и природношћу својнх несама, Бурнс јачином свога осећања; Бајрон пак бујношћу и сјајем оппсивања и док Беранже силном и једром сатпром надмашује остале песнике; дотле се све ове карактеристике код Петефиа одједаред и једиаком снагом и јачином манифестују. Овај чудновати славуј нева са такнм истим одушевљењем о радости и срећи, као и тузи и патњи п о патриотизму са истим жаром као и о човечанској слободи. Алфелдску чарду спевао је са истом љубави и са нстом карактеристиком, као што је оштро сатирисао мане својега племена; онај разуздани младићски живот опевао је са истим талентом, којим је славио п величао мирпоћу и срећу породична живота. Скала његових осећаја већа је од скале осећаја других песника и с тиме је његова поезија живља, разноврснија и универзалнија. Али које су те особине, што особито карактеришу његову песничку индивидуалност и која су та срества, што он употребљава прн начину певања? Естетичари на ово пнтање споразумно одговарају и сномињу: оригиналност, природност н искреност; ма да ово изгледа постоји мање више код свију већих несника. Оригнналност геннјева у осталом задаје још доста бриге и Емерсон духовито хоће да докаже, да је гендје најмање оригнналан („Шекспиру“). Али ми држимо, да је и овде истина на средњем нуту и кад признајемо, да се геније огледа само у свету осећања н мишљења својега доба, не можемо онда нн то порећн, да је у подизању тога света он играо главну улогу. Петефи на пр. није ништа више дрнео нз расположаја четрдесетосмих година, него онолико, у колико има победа идеје његова доба, да захвалп његову великом духу и тај је утисак пре узајамни, иего једностран. Али ако лирмчар пронађе делом непотпуне п неразвијене, делом неприметно скривене идеје у своме добу н сједини пх онда у себи, даје нм израза у песми: пије ли он онда орнгиналан? При посматрању велике реке, ко мисли на сптне поточиће н баре, што се у њу уливају. Коме пада на ум, да при мирису руже мисли иа кишу нлн на нлодност земљнну? Река је сплна, мпрпс је пријатан;