Дело

АЛЕКСАНДАР ПЕТЕфи 29 осаћање наше афектовалн н дело, којим би циљеве наше сакрнли — лажно било, постало би ааоденуто плаштом страсти чисто као кристал, постало би истинско и искрено. А нашто би биле неискрене под плаштом поезпје? Може ли се у опште правн лпричар замнслитп, да пева онако осећање, које није у стању да задрхће прво његово срце, и онаке мислп, ко.је нпсу прво сазреле у његову уму?! Може лн се замислити, да је Петефија у његовим љубавним песмама место чаробне страстн каква страна, месечарска машта руководила; велике оде, да ли би биле патриотске песме, да он није у њих улио патриотизам у свој својој стварности. Искреност није само карактеристика правога лиричара, већ нешто више: његов битни услов. И као што имамо за најлеише лирске производе из светске литературе да захвалимо само искрености, тако нсто нмамо да захвалнмо за ову искреиост страстима, које нису зачмале у срцу песникову, већ су као неке небеске тице, узевнш иа се крила ритма и слика пзлетеле, да песмом својом развеселе чптав једаи свет... Петефијева искреност је међутим већа од ове п виша од свих других, што су .је велики лиричари досад показали. Лнричар подстреком иагоиа отвара своје срце — да све оно, што је у њему вредно за певање, улије у песму. Петефи налази, да је све у природи вредно за опевање и кад би који песник овако преноручивао своје песме публици: „Ево, ово је збирка мојих племенитнјих осећаја“, то би Петефи, показујући на своје песме с правом говорно: „Ево, — ово је живот мој.“ Није он за то искрен, пошто све показује оиако, како се догодило, већ зато, што ништа ие прећути од онога, што се догодило. ГГесме његове обавештавају нас, не само о његову болу и радости, већ и о његовим најинтимнијим приликама, ситним, прнватним догађајима у његову животу. Доиста Петефн је све исказао о себи и отуда је, да се ни најбољи животопис о њему не може такмичити са оиим генијалним животописем, који је он сам себи створио у својнм песмама. 0 исторпјп и утицају његове љубави, о рођењу његова сина и о смрти његовпх роднтеља исто тако савесно реферује, као што искрено исказује, где је све боравио, где се веселио, коме је све изјављивао љубав, која га је девојка одбијала, шта воли а шта мрзи у животу и т. д. II тако и нехотнце узима иа себе Гетеову изреку, да у свако.ј ствари има поезије, само