Дело

ЛМ» Д К Л 0 ни једном од тих еистема, н у сумњи пе11 од давно примењивала је час једну, час другу, са впдљивом плашљнвошћу. 11>ена неизвесност и н.ен скептицизам забрањиваху јој сваки простран оглед, а она је имала и сувпше мудрости н искуства да би се упустила без компаса, то јест без тачно одређена законодавства, у сред бурних питања. Онаједакле имала да се затвори само у нроучавање источанског сукоба, већ тако знатног по себи самом, остављајућн будућности брнгу да извуче из њеног одмереног п привременог дела носледице, за чије се издвајање она осећала немоћном. Може се рећн да се та солуција тако лепо стапала са самом идејом о европском састанку, да су Кабинетп једва н имали потребе да се тада ограђују од ширих тумачења своје мисије, као н од застрањења у својим расправљањпма. Тако се тај Конгрес којн је морао, у пркос свему, постати касније центар опште политике, отворио на основу нарочитог плана који га је изоловао од будућности. Иа ипак је нстина да често значај једнога факта зависи мање од онога што он јесте у ствари, него од онога што му је претходило и што је дошло после њега, н да његов службени облик није мера његова опредељења. Било како му драго, ако су разни Дворови волели да оставе у полутами читав свет ранијих и неизменљивих прилика, чија је тајанствена моћ довела Европу у Берлгш; ако су се чиниле као да гледају само на садашње питање, не бринући се о даљим резултатима дела које ће извршити, оне су бар врло вешто и увпђавно приправиле елементе за трансакцију на којима је требао да се сконцентрује њихов напор. Не само да се беху договориле да говоре искључиво о руско-турском рату, него још, пре чак но што је борба била и свршена, и чим дефинитивна победа царевих војсака постаде готово извесна, Епглеска и Русија, под пријатељским оком Немачке и Аустро-Угарске, беху, уздржавајући се од детаља, као што сам рекао мало раније, готово одредиле своје обостране претенсије у пизу измена мисли, најпре доста неодређених, а по том поступно јасније исказаним. Кнез Горчаков у једној свечаној депеши, а после њега гроф Шувалов, у својим преговорима са лордом Дербијем, на крају 1877. године, беху се изјаснили као врло одлучни да воде добро своје предузеће, и беху поставили као принцип апсолутну потребу да се учини крај „жалосном положају хришћана под отоманским господарством“; по том, мало касније, одређу-