Дело

Д К Л 0 39*2 рннарску школу одакле је бно нскључен, а није нн мо годнне бпо у њојзп. Узрок ,је брпжљиво крио, а то је свакоме, ко је желео, давало могуИиости да у моме васпитачу гледа човека који је страдао п унеколнко био тајанствон. Говорио је мало и то само о стварпма умним, мрспо је за време ностова, и на жпвот око себе није гледао друкче него као с впснне п презрнво, што му, у осталом није сметало да од моје матере прима поклоне у оделу п да на мојим змајевима црта глупа лица с црвепим зубима. Мати га није волела због „охолости“, али.је почитовала његову памет. Госта нисмо дуго чекали. У почетку маја на двојпм колнма довезоше са станице велнке куфере. Ови куфери изгледалп су тако величанствено, да су кочијаши, скидајући пх с кола, махинало поскидали капе. ,,Мора битп да су у тим сандуцима мундири и барут“, помпслио сам. Зашто барут? Вероватно, у мојој глави појам о генералству тесно се везивао с топовима и барутом. Ујутру десетога маја, кад сам се пробудио, њања ми шапатом саопшти да су „Јјкица дошли“. Ја се брзо обукох, па умпвши се којекако, н не номоливши се Богу, појурпх пз спаваће собе. У излазно.ј соби налетех на високог, темељног господина у кпцошком капуту и са фашионебл обрадином. Сав премро (од страха пред светињом) приђох му, и сећајући се церемоније којој ме је матн за ову прилику поучила, повукох нагоп, иоклонпх се дубоко и хтедох му пољубити руку, али ми је господин не даде и рече, да он није ујак него само његов собар Петар. Спољашност овога Петра, одевенога много богатпје него ја и Победимски, баци ме у највећу забуну и запрепашћење, које ме, искрено да кажем, нидоданас није оставнло; може ли бити да овако солидпи, поштовапи људи, умпог и строгог лица, буду собари? II зашто? Петар мп рече да је ујак с матером у башти. Одјурих у башту. Природа, која ннје знала исторнју породице Гундасових нп чина ујаковог, осећала се куд и камо слободнија и одрешптија него ја. У башти метеж као на вашару. Безбројни чворци, секући ваздух и скачући по алејама, с впком и шумом ловили су мајске жукове. У зовама, чији нежни миришљавп цветови нам додириваху лпце, лепршаху врапци. Куда се год окренеш