Дело

ТАЈНИ САВЕТНИК 393 од свуда се чује песма жутих косова, цврчање царића. У друго време ја бих већ хватао водеие коњице или бп се камењем потеаао па врапу која је чучала на оииском пласту под јасиком исвој затубасг кљун кривила тамо-амо; али сад ипје било тпале. Срце ми је лупало, а под појасом хватала ме хладноћа: спремао сам се да видпм човека с еполетама, с голом сабљом у руци и страшинм очима! Али замислпте како сам се разочарао! Упоредо с матером шеташе по башти тапушан, мали, помодан човек у белом свилепом оделу и с белом фурагаком. Метпуо руке у џепове, забацио главу и сваки час измицао испред матере; изгледао је као младић. У целој појави његовој било је толико покрета и жпвота, да сам издајничку старост могао опазити тек кад сам му ближе приступио с леђа и погледао па ивицу фурагаке пспод које се сребрила кратко ошишана коса. Место озбиљпости и гепералске стамепости впдео сам готово дечачку окретпост; место јаке што упире под уши, обичну плавичасту вратну мараму. Тпхо приђох и очекивах да се једно од њих осврпе. — Клађа, како је овде код тебе све као усхићено! — говораше ујак. — Како је све ово драго и како је све добро! Да сам раппје знао за ову лепоту нипошто не бих ишао био у иностранство. Ујак се хитро саже и помириса лалу. Све што му год искрсне пред очи побуђивало му је усхићеност и радозналост, као да није, откако се родио, впдео баште н сунчаног дана. Овај необпчнн човек се кретао као на опругама, ћеретао без умора, мати није могла доћи нидо једне речи. На једаппут на савпјутку алеје иза зова се указа Победимски. Оп се иојави тако изненадно да се ујак трже и коракну назад. Тај учитељ беше овога пута у свом парадпом огртачу с рукавима, у којем је, особпто с леђа, веома личио на ветрењачу. Изгледао је величанствепо н свечаио. Притиснувши по шпанскп шешпр на груди ои коракну према ујаку и поклоии се као што се клањају маркизи у мелодрамама: унапред и мало на бок. — Част мн је представптп се вашем високопревасходству, — рече он звучно, — васпптач н паставипк вашег сестрпћа, бившн слушалац ветерине, племпћ Победимски! Матери се веома свпдела ова фииоћа учитељева. Осмехну се п претрну од слаткога очекивања да он каже јопг тако штогод лепо и умпо, али учитељ, који је чекао да се иа његов ве-