Дело

394 Д Е Л <> личапствеин поздрав величаиствено н одговори, т.ј. да се по генералски учннн „хм“, п да му се пруже два прста, — страшно се збунпо п застидео кад се ујак прпјател.скп насмејао и крепко му стисиуо руку. Учитељ промрмља још неигго без везе, накашља се и уклони у страну. — Па зар ово пије прекрасно? — засмеја се ујак. — 116гледај: метнуо на се размахаљку и мисли да је врло уман човек! То ми се допада, тако ми Бога!... Јер, ето, колико је само у њојзи, у тој глупој размахаљци, младога апломба, жпвота! А какав је ово дечак? — запнта кад угледа мене, окреиувши се пзненада. То је мој Андрјушонка, — представи ме мати, п норумене. — Моја утеха и нада... Ја опет повукох ногом по песку и дубоко се поклоннх. — Ваљан дечак... ваљан дечак... — замрмља ујак отимајући руку од мојих усана и гладећи ме по глави. — Теби је име Андрјуша? Лепо, лепо... мхм... тако ми Бога... Учнш ли? Мати, с придодаваљем п преувеличавањем, као што чнне све матере, описиваше моје успехе у науци и моју доброту, а ја иђах поред ујака, и према датом церемонијалу, непрестано се дубоко клањах. А кад мати већ стаде бацати удицу на то, како ми моје очевндне и знатне способности не би сметале да ступим у војну гимназију као државпи питомац, и када је, према датом церемонијалу, требало да .ја заплачем и да ујку замолим за протекцију, он се тек заустави и зачуђено рашири руке. — С... свеци! А шта је ово? — запита. Стазом право нама иђаше Татјапа Иваповпа, жена Федора Петровића, нашег управника. Носила је белу поштиркану сукњу и дугачку даску за глачање. Пролазећи мимо нас она стидљиво испод трепавица иогледа госта и поцрвене. — Како који час за мене све теже, — промрмољи он за се и нежно гледајућп у Татјану. — У тебе, сестро, изненађења на сваком кораку... тако ми Бога. — То је наша лепотица... рече мати. — Узесмо је из предграђа за Федора... то је на сто врста одавде. Татјаиу Ивановну не би свако могао назвати ленотицом. Била .је омалена, пунашна женица од двадесет година, лепога стаса, црноока, увек ружичаста и умиљата лица; али ни на лицу ни у целој њеној појави не беше ни .једне крупније црте,