Дело

Д !•: л о седамо за сто. Учптељ н Цшчшни једу с нојном као људи гладни п тако нвучно, да је тешко разабрати нуцкају лп то костп нли њихове внлпце, а ја и Татјана Инаповпа једва би сној део потропшли. После нечере крнло тоне у дубок сан. Једанпут, било ј»' то крајем маја, седели само тако пред вратима и очекивали вечеру. Намах мнну нека сенка п пред иама, као из земље да ниче, пскрсну Гундасов. Дуго пас је посматрао па онда иљесну рукама п весело се засмеја. Пдила! — рече. — Певају н сањају на месечпнн: Прекрасно, тако мн Брга! Мог/ ли н ја сести код вас и мало промаштати ? Мн заћутасмо и згледасмо се. Ујак седе на носледњи степен, зевну п погледа у небо. Наста ћутање. Победимски, који се већ одавна спремао да поразговри са свежим човеком, обрадова се случају н први прекиде чутање. Уа „умне разговоре“ он је имао само једну тему, — еппзоотпју. Бива да се нађете у у гомилп од хиљаду глава, н од хпл»аду физтгономија вама се, не зпа се зашто, уреже у сећање само једна, која му драго; те тако и Победпмски, од свега што је успео да чује у ветеринарској школи, за оно мање од по године, запамтио је само једну фразу: „Епнзоотије чине огромну штету пародној економији. У борби с њима друштво мора да иде руку под руку са владом“. Пре него што ће то да каже Гундасову мој се учитељ накашља два-трииут и неколико пута се у узбуђењу уви у своју „размахаљку“. Саслушавши фразу о егшзоотнји ујак дуго гледаше у учитеља и насмеја се кроз нос. — Бога мп ово је лепо... — промрља он посматрајући нас као манекене. — Ово управо и јест правн жпвот... Да, мора да је стварност сушта оваква. А што ви ћутите, Пелагија Ивановна'? — Окрете се ои Татјани Ивановној. Она се збуни н кашљуцну— Дете, господо разговарајте, певајге... свирајте! Не губиге време. Јер то гадпо време пролази, не чека! Тако ми Бога нећете се ни осврнути а старост ће доћи... Али онда ће већ доцкан бити да се живи! Тако је то Пелагија Ивановна... Не ваља седети тако непомично и ћутати... Сад из кујне донесоше вечеру. Ујак пође с нама у кућу, и тако у нашем друштву потроши пет колачића са сиром и криоце од патке. Јео је и посматрао нас. Сви смо му ми изазивали усхпћење и радост. Ма какву глупост да каже мој незаборав-