Дело

ЕМ1Ш УЕКНАЕКЕ.\ 409 грандиозност његове песничке стваралачке моћи. Оие иас из царства реалиостп воде у царство снова, у пределе фантасмогорије. У томе царству песгшк се налази код своје куће у пупој сназп и силини својој. Из песама р:оје нам отуда шаље, дпше .једна необична душа, коју гоне и муче халуцинације: Кроз затворене прозоре своје собе болник гледа на варош, на коју пада вечерљи сумрак. Сваког тренутка мрачне сени све вшне расту, множе се, и из сваког кута ничу, свуд унаоколо тншина а у грозпичавом мозгу сад се јавља визија изгубљене среће. Халуцинације постају необпчио живе. Болник жуди да осети што јачи бол и да искуси што веће муке, не само муке своје, већ јаде и муке целога света. То је његово последње задовољство, његова слатко-горка радост... Сунце залази и тоии се у крви; свуд у наоколо грозоте: убијства, уздаси, стењање, смрт н ужас. Што даље његове халуцпнације постају све страшније и сулудастије у светлости грозничаве ватре. Кад апстрактни појмови добијају реалан облнк: оваплоћене бројке играју и коло воде, тамо се у тегобној тузи креће мртвачки спровод умрлог месеца онамо се опет подиже црн катафалк на који спушта.ју мртвачку скрињу, у којој леже његови последњи остатци — лешина његовог разума. Доцппји његов сиев, који носи наслов: Без Аррагиз еп шез сћеттз, пун је трагпчне лепоте: суморна пољана; на њој стари пастир мрака чува и пасе стада смрти; од једном се јавља на хоризонту „дух видокруга“ у исполинској величини; његове сопствене жеље раскидају га на милијуне ситних комадића а он, грозећи се самог себе бега преко недогледних степа и пустара, бега у пећине, провлачп се кроз узане пукотине п тражи олакшање у најстрашнијим мукама. Сад се .јавља „дух сусталостп“ у оделу минулих столећа, гладан у својој пресићености и тај праотац мисленпка и мученика сипа своје громовите клетве узвикујућп болно а његов глас разлеже се далеко кроз вечност; затим се појављује „дух ништавила" као краљ трулежи и расула, он је пијан од силпог подсмеха н посрћући пролази поред гробница минулих светова и нокољења, мимо њих пролазн грозовитим, подругљивпм смехом. Ове бљештеће слике, које нас засењавају и море као блесак и пуцњава неког ватромета одједном нестају, настаје блага типпша. На истоку јавл,а се златна дуга, небо се ведри, блага светлост обасипа хорпзонат. На снежо-беломе хату јавља се Св.