Дело

РУСЛАН И ЉУДМИЛА - ПУШКИН (НАСТАВАК) ПЕСМА ПЕТА Како је мила књегиња! Ћуд јој је дража свнју чари: Осетљива је иевина Супружној љубави вериа, Несташна мало... но шта мари? Баш тим је још и милија! Сваког часа с милином новом Бнаде нас опа пленпти; Па рец’те, ко сме ценитп ЈБудмилу с Делфиром суровом? Судба .је првој дала дар, Душу н срце да разгори; Осмејци, њени разговорп, У менн буде љубавнп жар. А друга — у сукњи хусар, Дајте јој само брк, мамузе; Блажен тај, кога у сумрак, У усамљени кутак, Људмнла моја очекнва II другом срца назпва! Но, верујте, блажен и тај, Ко од Делфпре даље миче, II непозиат је ча^са њом. о*