Дело

II А Т Н II К 147 ЦАТНИК На друму сњежном, сред зиме љуте, Без топла дома, без топла јела, Кревета мека, топла одјела, Са срцем иупим невоље круте Уморан путнпк од труда клон’о. Далеко од свог милог завичаја, Сред туђих људи, туђега краја Мисли на оца и мајку благу, На мила брата и сеју драгу Али њих давно већ земља крије. Мисли на слабост овога св’јета, Мисли на патње прошлијех љета, Мисли на живот идућих дана, Мисли на таму вјечнога стана, Која се веће на њега спушта. Па трудом свладан на земљу леже А тјело хладно веће се кочи, Ледена зима срце му стеже II сан му трудне затвара очн Вјечитом тамом, вјечпте ноћп. И тако преста невоља клета, Муке и патње овога св'јета, Туђпнска земља кости му крнје, А вјетар тужно над гробом вије: „Вјечни тн покој, патннче тужни!“ Васо И. Ћурчи* 10*