Дело

5АТ1А ТЕ 5АМ01ЈШЕ — Сћаг1ез А1дегпоп бујпћигпе Да ме љубиш реч је једна празна, Кад би само нешто ја био за тебе; Окови што тиште била б’ лака казна, Скинути их нигда не могу са себе. 0 груди које ме својим жаром греју II пламтеће усне, топле, меке косе, Озебо и свео цветак да загреју Ветрови и буре ето к вама носе. Као негда тело Сафово што беше Покривено пеном и са морском травом, Кад га љушкајући таласи понеше Безграничним морем и пучином плавом Тако нека срце понесе и дпгне Хук мора бурних страсти сада, Нека га утопи чим тамо стигне У безну уздаха, бола и јада. Хладни се ветар сурово шали Са трошном, слабом и празном барком. Чун једног срца, јадан и мали У бездан тоне с ломном катарком. Где бесне Богови осветом љутом И алем-стреле витлају спремне, Да их зарију у гневу крутом У шта? У месо! А муке? 0 не! коца и врелог гвожђа муке Лакше су од морске пене беле; На крст Богови не расиињу руке, Разапето срце на том крсту желе.