Дело

5АТ1А 'ГЕ 5АХОС1.ХЕ 149 Сваки други бол као санак бива, У мозгу се рађа и ту места има; Безграничном духу срце бол излива А бол безгранични безграничност прима. Послао бих ти смрт, смрт ужасну, знај! Црну и сурову да и страх утече, (Јер је самрт боља него живот овај) Црну смрт ти желим, чуј шта драги рече. Да те гром устрели, хтео бих да могу Изднсање твоје гледао бих таде, Желим ти да умреш ко и моје наде, Тад ја да издахнем, покрај твојих ногу. Тп си још грознија но и вера што је, Грознија но мржња, грознија но глад, Голубије груди н очи су твоје, У даху свом носим смрт, тугу и јад. Као оно помор у Кузином граду Над мртвим' што слави чудан триумф свој; Такова си и ти, кад љубав у јаду За милост те проси и залогај кој. Чиме да пробуди сажалење твоје? Узалуд ће љубав у прах пасти ту: Из оштрих иглица, као смех твој што је, Мученнчки крст сн спремнла за њу. Предубоке ране мирно сноси јадна Од бича и стреле ббле нечувене, У ране уппјам уснице румепе, А соком из срца тп се храниш гладна. А љубав се трза кад крв усне ппју, Ал’ доспети до дна нпгда неће моћи Нити твоја уста, што неситост крију, Ннтн твоје лепе, похотљиве очн.