Дело

156 Д Е Л 0 се подсмевао нервозностн коју је уза смех називао „старачким гневом“ нли „бапским ћудима". Без сумље претерани изрази, алп је кнез Горчаков изгледао по кад што нестрпљив и узрујан, догоднло му се чак да је у једном покрету зловоље бацио свој нож за сечење хартије на средину стола, и, у опште, показивао је своје незадовољство пзвесном зловољом која је пзнеиађпвала, н ако ннје узнемнривала скуп врло миран и опрезан. Једни прнниснваху ту осетљивост патриотској тузи министра који се преварпо у својим надама; други опет, лошије расположени, мишљаху да му је таштина бпла повређена сјајним триумфом кнеза Бизмарка а нарочито поверењем којпмје цар Александар почаствовао грофа Шувалова. У тим разннм мпшљењима, мпслим, да се нису варалн: очпгледно му је морало бити тешко слушати свакога дана како се оспоравају и гледатн како се осетно сужавају постигнуте добити: уз то је код њега било старе мржње према својем немачком колеги; најпосле, како је био навикнут на искључиву милост свога господара, положај грофа Шувалова у Петрограду могао му се само недопадати. Овај, као главни ађутант царев, био је регвопа «та!а у Берлину. Он је одиста спајао скуп прнмамљивих и одличних особина; висок и лепа држања, са врло племенитим цртама, младалачка лика, ма да су му брцн били седи, н ма да је био око шездесете годпне, он је пмао најелегантније и најпријатнпје маннре. Поред тога вешт дипломата и, ако и не врло научен, бар врло добро обавештеп о пословима, а извежбан у вештинп да нх изнесе, он пх је расправљао лаком речитошћу и примамљнвом окретпошћу. Бранећи енергично своју ствар и пристајући само на потребне жртве, он је тражио и нредусретљиво прпмао елементе за трансакцију, било по помирљиву духу, бнло, вероватније, по сили виших упутстава. Градио је, као што се то увек каже, слатко лице на гладно срце, олакшавао је заједнички рад прнстајањем и ублажавањем, и својим уступцпма умео је датн изгледе пријатељске иредусретљнвости према мишљењу скуна. Његово понашање бунило је по некад кнеза Горчакова који ннак није смео говорнти нротпв њега, назирући можда какву тајну жељу цареву, алп осећајући у себи гнев којн је ногађао и којим се наслађавао немачки канцелар. Прпјатна добра воља грофа Шувалова раснростирала се чак и на редакцију иротокола: једнога јутра, када ми, нреко свога обичаја, беше послао својом руком написану једну од својнх бе-