Дело

УСПОМЕНЕ ЈЕДНОГ ДИПЛОМАТЕ 15 / седа, коју ја већ бејах извео према белешрсама, хтедох му прочитати свој текст, а он ми одговори тиме што поцепа оно што беше наппсао. У накнаду за то, ннје презирао говорничке успехе и имао је дара за узбудљиве и силне беседе. Споменућу овде само једну седницу када је, на крају дебате која се водила о са свим другим предметима, узео реч ганута лица, па, апелујући на заједничка осећања свих слушалаца, на њпхово дивљење према једној херојској борби, предложпо да се кланац Шипка претвори у „славну гробницу“, која би за навек остала неутралца. Ту се, у ствари, расправљало једно стратегијско питање; али говорник беше увио своју мисао тако некорпстољубивим и тако дирљивим обзирнма, и тако се вешто бранио да је на уму имао ма што друго осим поштовања гробова, да је противљење отоманског пуномоћника у први мах изгледало скоро непојмљиво. Скуп, у пола занет том лепом беседом, морао је да се прибере и да размисли, да би се ограничио па симпатичну манифестацију, остављајући под нитањем остварење плана изнесеног тако вешто и речито. Поред њега, г. д' Убрил био је врло финн и разборитн саветник, који је имао више утицаја но што се мислило на хармонију и тактику руске мисије. Омален и пун, веселе н бонвиванске нарави, али темељно нзучен дугнм службовањем, он је са много такта маневровао између царева канцелара и грофа Шувалова, и допадао се и једноме н другоме својом опрезном снисходљивошћу и дискретннм напоменама. Уз то је био врло пријатан у конгреском особљу које је код њега иалазило оправдано хваљену трнезу, траднционални вист п слободне разговоре једног ужег круга. Осим та три службена представника, петроградски Кабинет послао је у Берлин, без акреднтиве код Конгреса, главиога сарадиика кнеза Горчакова, барона Жоминија. Тај славнн човек, који никад није давао праву меру своје величине, јер је увек лшвео у сувише јакој сеицп ирвога миннстра, ирнвлачио је и задржавао око себе најозбиљннје духове. Још ипсам заборавпо његово лице оштра мнслиоца, дуоок израз његова осмеха, његове застрте очн кроз које су пролазиле брзе муње, ауторитет његове зналачке н иеодољиве речп. Жалнли су што н он нцје нмао удела у скупу, н за цело, оп је те части бпо достојан.