Дело

УСПОМЕНЕ ЈЕДНОГ ДИПЛОМАТЕ 1 и Аустријом за поделу тога пространог земљишта па три дела, и да ће предложити: 1-во. стварање једне бугарске кнежевине; 2-о. образовање једне отоманске провинције са слободоумним установама и хришћанском управом; 3-ће. враћање Македоније Порти. Али како је тај предлог, примљен у напред у пајкрупнијнм потезима од Русије, за њу ипак представљао једну болну жртву, желело се да јој се иоднесе у пријатном облику и са згодним тумачењем. Конгрес .је дакле био изненађен чујући лорда Сализберија, по што је јасно исказао непрпмање тачака уговоренпх у Сен-Стефану, да износи нову комбинацију као благонаклону концесију учињену петроградском Кабинету „да се ие би сасвим уништили резултати рата“. Те речи, готово ироничне, и које, у сваком случају, наглашаваху пораз Русије, нису могле да не изазову осетљпвост њених представнпка. Гроф Шувалов изјави одмах да нх он не би могао „примитп“, н да је „његова влада дошла па Конгрес да саобрази уговор у СанСтефану са општим интересима Европе“, а не, за цело, „да унпштава резултате својих победа“. Скуп је био узрујан п незадовоЈван: гроф Шувалов врло поносит, лорд Сализбери збуњен тим случајем: требалоје да Председнпк учинн апел на обострано разматрање питања, н енглескп пуномоћпицн, појмивши да су застранили, затражише одлагање дебате. Тек носле пет дапа, и после многих конференција у четирп ока, протпвницима пође за руком да се сложе. Вест о томе Коигрес је прнмио с радошћу, алпје нројект тада имао да пздржи другу опозицнју, која, н ако не толико озбиљна у основу, ипак бп могла, с правом, нзнетн разлоге за не мање ншроко испнтивање; јер најпосле, ако су велике Силе изравњале своје размирице, Турска, чија је се судбина одлучивала, имала је такође да пзнесе своје замерке. Каратеодори — Паша пзнесе их енергпчно, у најјаснијем стплу, алп скуп са те стране нпје био ни мало узнемпрен, знајућп да ће Турска свакојако морати да прими његове одлуке, ма какве оне биле. II тако је говорннк равнодушно саелушан, п мора се ирпзнати кад је говорно, — као што је у осталом п морао чинитн да бп оправдао своју аргументацпју, — у име благостања бугарскпх земаља, п кад се познвао на верност становништва заведеног дражањем са стране, имао је мало изгледа да ће убедптп своје слушаоце. Опажао сам осмех једнпх п неетриљење других, нарочпта разураженост Председника, којп је сматрао сву ту од-