Дело

160 Д Е Л 0 брану као заморну дангубицу. Ннје га могао прекинути а да не повредн пристојност, али, чим Каратеодори заврши, ннје се могао уздржати, и оштро одговори као да је овај прешао меру: изјавн му да нпје у његовом интересу „да развлачи послове Конгреса и ствара тешкоће‘‘ -]и та прпдика, доста чудновато упућена једном колегн који је вршио своју дужност, била је зекључак бугареке дебате. Пред тим нетолерантним држањем, отоманскн пуномоћници нису могли више наваљивати, јер и скуп, од своје стране, налазио је за непотребно да их слуша. Он је претендовао да у свакој прилицп суверепо одлучује отоманске стварп без иажљива иснитивања портннпх захтева. Шира процедура без сумње не бн изменила његове одлуке, али је допуштено мислити да би се, лакшим ходом, штедећи осетљивост Турске, ноказујући јој искрену или притворну благонаклоност, и нешто обзира према њеном отпору и њеним несрећама, не би довео у питање крајњи резултат. Убедивши је о већој вредности компензација које су јој дате, бар би ублажили љуту срџбу и неповерење, које је као што се касније показало, неопрезно било повећатп н пооштравати. Могло се одиста предвидети да ће она у толико впше бити расположена да осујети тачке уговора које је пре била натерана да прими, него да о њима расправља. Било како му драго, Конгрес, по што је тако одлучно нрема предлогу лорда, Селисберија територијалну организацију којом се замењује она у Сан-Стефану, брзо донесе одлуку о конституцији бугарске кнежевине и Псточне Румелије; адмипистративне и војне власти кнеза и Султана у једној и другој провинцији; и, израђујући то дело које је, као што знамо, морало доста мало трајати, ноказа много мудрости одржавши трговинске уговоре и слободу вероисповеди. Све те одлуке беху донесене мирно и једиогласно. Али ма да мирна солуција бугарскога иитања није внше била су.мњпва, лорд Салисбери и гроф Шувалов још не беху положили оружје и заметнуше две битке у позадини: једну, готово неизбежну, због руске окупације и њена грајања; другу, изазвану од стране енглескога министра, нстину да кажемо доста некорисно, односно избора кнеза. Трансакцпја, коју је нзнео г. од Сент-Валијера, учпни крај ирвој: Русија захтеваше рок од две године да би повукла своје трупе, и једва прнстаде да сведе своје задржавање у кнежевнпи на девет месеци, а на шест месеци у Румелији. Гроф Шувалов истрајно