Дело

164 Д Е Л 0 нема чега (Гојати за своје илаиове од тпх независних расправљања, ретроспективних или суптилних, од тих мачевања духовитих људи за време одмора. Свакојако, сматрао је за потребно да не пушта Конгрес да развлачи посао због тих забава; пожурио се, чим је бнло свршено са Бугарнма, да пстакне на дневни ред Боспу и Херцеговину: ваљало је збиља што нре уредпти судбнну тих двеју покрајина које је Аустрија морала да добпје у замену за помоћ коју је учннила Енглеској. Како се то задобивање нашло тако у тесној везн са уснехом бугарске комбинације а уз то, како је оно било основа ранијих аранжмана између Кабинета бечког и немачког, трп Двора подједпако су желела да га освештају. Онп су се, према томе, постарали да распореде дискусију тако, како би она била брза и одсудна. II тако смо нрисуствовали једноЈ епизоди која је била удешена као прави зсепапо, не мање знатаи ио поделп улога као и по вези идеја, и који ја ишао ка свршетку неодољивом одређеношћу, снагом и брзином. Излагање је било новерено грофу Андрашију. Он га пзведе јасно, као „незаинтересовани“ известилац, наглашујући само тежиште ствари, буновно стање земље, „недогледне штете“ које су тп нереди наносили граничпим крајевима, немоћ Порте да отклонп те опасностч. Кад је поставио те прилике, додирну солуције на које се помишљало дотле: на име, отоманске реформе, аутономпју предложену 1877. године од Царпградске Конференције, па онда у Сан-Стефану, и уклањаше их једну за другом као непотпуне, неостварљиве па чак п подесне да отегну нереде у недоглед. По том, уздржавајући се да ма што предложн, заврши тражећи просто озбиљно умнрење и састав „јаке п непрпстрастне власти“ за те области. Тај нролог био је очигледпо уговоренп анел иа партнера који је имао да заметне акцпју. Према правилима вештине, иа њ је одговорепо одмах, и ма како да је била чудна журба једне силе која је исповедала поштовање интегрптета отомаиске царевине, лорд Салисбери, без спебнвања п прећуткивања, затражи од Копгреса, као човек којн плаћа свој дуг, да одлучи да „Боспу н Херцеговпну окупира, и да њнма администрира Аустро—Угарска“. Та беседа, не само сиремљена него п панисана, што ју је чиннло значајнијом, билаје нрочптана од стране шефа Еоггејцп — ОШсе-а говорничком топлином и убедљнвим нагласком који карактеришу његову речитост. Пзјављивао је