Дело

166 Д Е Л 0 нило Конгрес него та анологија осуђеном систему: па ипакг закључак не би бно друкчпји, и вероватно је да би, на сваки начин, на сунрот љеговим беседама истакли само ћутање, као што су и учинпли. Енглески нредлог био је једногласно примљен од великих Снла, које су се градиле, но речи г. Вадиштона, да у томе гледају „једну меру европске полицнје“. Под тим изговором, оне би могле поделитп између себе сву тернторнју царевнне, и не даје се разумети за што се тај еуфемизам применио само на Босну н Херцеговину. Гласање се ипак изврши, поред предвиђеног и ансолутно коректног протнвљења турских нуномоћника који пзјавише да су „везанн упутствима својих влада“, и очекивало се да ће се снустити завеса, када Председник, раздражен тако оправданнм и тако лепо исказаним отпором; помисли да треба одједан нут да га сломије, као да је оп ма у чему претио усвојеној соЛуцији. Овога пута опет, као и при крају бугарске дпскусије, а још оштрије, упути својнм отоманским колегама прави укор: „Европа, рече им презривим и поноситим нагласком који протокол ннје могао донети, није се искупила да чува географске положаје портине: ова не може, примајући корпсти од интервеиције Дворова, одбијати њене штете и нагомилати их да, изван ње, не гледају на своје властите интересе“. Он заврши тај са свим отворен говор овим речпма које су биле готово колико и заповест: „Сагласност сила неонозивна је, а протокол остаје отворен да ирими прнстанак Турске“. Конгрес је био пренеражен тнм говором, али му не смедоше ублажавати оштрине, ма дајеналазио, мислим, дајеврло непотребпо завршавати тим епнлогом драму тако лепо састављену и тако лепо изведену. Ако сада, по што смо констатовали сценички таленат његових глумаца п велнки нолнтички значај предузете мере, посмотримо га с гледишта дипломатских нрипцнпа, чини нам се се да их је Конгрес, у овој ирилици, погазио све у истн мах: нре свега уговорно право, јерје располагао својином незавнсне државе; за тим систем народности, јер је словенску и турску нопулацију додељивао владавнни која пије била ни турска ни словенска; најзад теорнју освојења, јер бечки кабинет, како није учествовао у рату, ннје н.мао ништа ни да тражн од нлодова победе. Копгрес се чак није могао позвати ни на потребу да отргне хршнћане од отомапскога јарма, јер је у исти по ново вратио ноловпну Бугарске н целу Македонпју. Брутална адмн-