Дело

174 Д Е Л 0 Бог помаже те га остали хајдуци, који га ие познаваху, не убише у пме Турчина, иочем је алчак у турско рухо а ио турском хадету бно ођевен. Хајде, како му недраго — наш тп Лека хоћеш-нећеш постане, бар п за који сат, једанаести у четп харамбаше Драга Обренова на данику насред Зелен-горе. Знајући добро за Лекину нренреденост и утворењаштво, одмах пошто га наједе и напи, харамбаша га спреми под Зеленгору, да уходи неће ли ђе што од шићара увребатн. Лека извршн наредбу да не може бити боље. Обиђе сва загорска села под планнном; прегледа све куће и торине; измјери онако од ока све кланце, богазе и пасишта куд крдови јаве — н у том га ухвати ноћ. Кад бп нреко Калиновика, сасвим му се умрачи. Таман згода да заноћи у коју од српских кућа н распита се о свему што му устреба да дозна. На крају села опази једну колибу но чијој скромности и оборима око ње познаде'да је српска, и сврати у њу. — 0 домаћине!... зазва иснред ње. — Ко зове... ко?... одазва му се женски глас пзнутра, и истрча домаћица — млада невјеста као роса, здрава као шљива, прикладна као икона а кршна као тријес. На Леку насрнуше два торна пса као два јунца. Домаћица нх одби. У толико и Лека уђе у колнбу; домаћица за њим. — Добар вече!... назва Лека и спрти торбу поред пријеклада. — Бог д'о добро!... прихвати невјеста, саже се те га пољуби у руку, распали луч, и кад на лучевој свјетлости угледа Леку у богатој турској ђеисији и салтанету промисли да је ага или бег, те му брже-боље прими торбу п објеси о клин у дувару и прпмаче му столнцу уз ватру да сједне. Може ли се на конак, млада?... занита је Лека, сједајући. Домаћица се стаде мешкољити; видп се одмах да јој не бн мило, на ће снебивајући се: „А, Бога мисмо, мој лијени „аго“, ето... јади га не зпали!... нешто побуцани и забун. Ето... ие браиимо да се нречамнња, ама ми ј’ у кући болештииа у кам се станила! Двоје ми је ђеце закопљачило од ње па тн се бојим да тп се што не би — не д’о Бог! — докундисало ј& прпјонуло. А н сиротиња смо, танко стојнмо, па ннјесмо