Дело

НА БОЖЈИ ПУТ 177 — А доћ’ ће посигурно ноћас; чудим се како нпје вет и досле дош’о. Навраће се готово сваку ноћ, особито откад су м’ ово ђеца хаста — јер је к'о што знаш предобра срца и богумиле душе; а што је јопе’ милокрван, томе јаду краја нема! Па кад се салте раз’азури и раснрича, девет би га дава слунго и гладан и жедан... занесе се домаћица. — А!... заучиње Лека, њзбуљи обје очи, а кава му полину те се закашља као ђед од сто година. Пошто му одумину, запита га стопаница: — Тако ти Бога, ко си ти и окле сп? Не буди ти ж'о што те нита једна женска глава!... На то ће Лека примирен: — Ја сам, Даут-бег Љубовић из Хоџака. Па сам пролазио-тамокана до у Фочу, да купујем свилу и чоху, е ћу са помоћу божијом и таликли хаиром да се женим убрзо одивом из соја Гавран-капетана из Почптеља. Накупујем у Фочи све што ми треба, и натоварим двоје коња, најмим четири ћириџије, ајанатрећег, те отиснем пр’о Ратаља пут Невесиља. Но да ти се, бр’те жалим. Чо’јек каже, ма Бог располаже — што рекли нашн стари. Кад бнх, бива, вамокана пр’о планине, награјисах на харамбашу Стојана Ковачевнћа с четом. II не лези, ђаволе! Окучише ме хајдуцн, и умало не заглавих к’о нико мој. Све четнри ми ћириџије погибоше, оба ми товара зијанћери отеше; аија ти никад своје куће не бпх видио да ми срећом не посрну хат, а ја пр’о њега кубац баш кад ме шћаше или Стојан или некп к’о он прекаблићат' ножем на два лопуха. У добри час по ме, ускоци се забезекнуше око коња и товара и ћара, те ја нп сам не знам како ушкамнах пјешки на опанке кроз шуму и планину и спасох салте го живот. Иа сам добро нодбно табане п ограјис’о ватру, к'о нпје ни чудо: дошло да се мре, па сам ломан п изубпјан да не може бпт’ горе ни жалоснпје. Ах, Стојане, јада дочеко — Бог ти судио јаки! што м’ уцвијелп данас на царској џади аслнвасли, ирава-здрава, у највпшем моме весељу п рахатлуку! О-о-о-х!... јадиковаше препредењак, уздисаше, п нротезаше се, као да се јако дигао с боннчке ностеље на којој га је трострука грозница за трп годшшце тресла и ломпла. — Ах, 'оће Стојан, пушка га турска заклала — Бог му навио!... зађе тронута домаћица: — II Јусо се жалн, да му пријети н запада у буспје; па се све бојнм јаду, да га ђаво не паврати вамо једне ноћи. Не знам шта бпк чињела; помаДело, књ. 34. 12