Дело

НА БОЖЈИ ПУТ 181 наредби одбројише стотињак коза и оваца и одвојише двије кравице, једпо кљусе и два вола те поклопише невиној сирочади, а остале браве, коње и говеда зајмише преда се и оћераше у планииу. Уз пут на једној раскрсници свежу невјесту за ноге п косе и објесе је наузнак о неки граб поред нута — да свијет од ње химбрет узима; а Јуса одведу у Зелен-гору м наврх ње му одсијеку главу а труп рашчерече, па н главу н тјелесне му комаде побију по зашиљеном грању високих јела и осушених дубова за храну црним гаврановима и отровним гујама. Сјутра-дан дознају Калиновчани шта се десило с Јусом и кметицом му те ноћи, па се дигну у поћеру за хајдуцима. Те све трагом за њима до раскрснице; ту нађу жену ђе виси једва живу. Једни је одријеше, скину, обуку п однесу у село; а други пођу у поточ нанријед. Но и они, кад нађу буса искасапљена и искаблићана наврх планпне, пе смједну пћи даље, те му покупе онакажене остатке, стрпају у један харар, врате се натраг у Калиновик и укопају у мезар пред џамијом. А наши ти хајдуци предеру здраво п весело преко Невесиња п Гацка и у Сомини поднјеле шићар, па п Леки не учине крнво: дају му четири испод звона овна, десет брава, четверо говедп п једног коња. Одатле хајдуци пошљу једног друга са стоком у Рисан да је прода и у паре претвори, остали окрену у Доњу Херцеговину да четују, а Лека у Дулпће — да излежава и краде. Од безобразне хришћанке и бетерсуз-балпје нема ништа гадније на свијету. То кажу стари, а тако је п у стварп. Она загорска фунцуткиња, како остани за уклин п калијеж свему свијету, домисли се шта ће и како ће. Те, као створење које је образ изгубило, хајван којијој хајдуци ђецп оставпше разда на ћесим, ђецу погоди у најам и остави, а она навуче на се некакве прње, уруветп се као најгора просјачнца, узме штап у руке и заокупп од села до села, од куће до куће, прнчајући како јој је дом изгорио и просећп милостињу. Народ нобожан, мплосрдаи, раздарушан п гостољубив те неко овцу, неко ишљеже, неко руно вуне, неко груду сира, и она ти истога љета сакупи имућа да Бог поможе. Без мало се могла равњати по богаству макар с којим сељаком у Калиновику, али јој п норед свега тога бпјаше у срцу така иустош као да ништа пема. II заиста, што јој је било најмилпје, чим јој је заражено срце било најнунпје — изгубила је за павијек.